Ponekad mislim da će nas naša logika uništiti, prvo moramo da pronađemo svoje emocije
Jedini grčki film uvršten u Međunarodni takmičarski program 63. Solunskog festivala, u trku za nagradu „Zlatni Aleksandar” je „Tišina 6-9” grčkog glumca, reditelja i scenariste Hristosa Pasalisa, koji je svetsku premijeru letos imao na festivalu u Karlovim Varima.
Iako ovo važi za debitantski Pasalisov film, on je u korežiji sa Silosom Cumerkasom već režirao i stilski eklektički film „Grad i grad”, neobičan spoj dokumentarca, fikcije i eseja, koji govori o istrebljenju Jevreja u Solunu, a koji je zimus svetsku premijeru imao u Berlinu. Hristos Pasalis, inače rođen u Solunu, poznat je grčki pozorišni i filmski glumac sa sjajnim ulogama u filmovima Jorgosa Lantimosa i visoko vrednovanom pozorišnom karijerom koja osim njegovih glumačkih postignuća obuhvata i pisanje pozorišnih komada i pozorišnu režiju.
Njegov autorski film „Tišina 6-9” priča o ljubavi između Arisa (Hristos Pasalis) i Ane (Angeliki Papulja), para koji se susreće jedne večeri u polunapuštenom gradu okruženom antenama koje emituju čudne zvukove i omogućavaju prenos ljudskih glasova. U ovom bizarnom svetu nalik na snove, gde stvari ne izgledaju sasvim u redu – uključujući i ponašanje ljudi – ove dve usamljene duše postepeno počinju da razvijaju osećanja jedna prema drugoj. Ova melanholična ljubavna priča sa svojom očaravajućom atmosferom i upečatljivim vizuelnim prikazima još jedan je značajan prilog savremenom grčkom filmu koji je u poslednjih desetak godina u velikom usponu…
Vaš film je čudan, deluje buntovnički, uživate u ulozi buntovnika?
To nije svestan izbor. Valjda je to moja priroda. Ne znam. Ne mogu drugačije.
Poigravate se i sa realizmom iako vam je film fantazmogoričan?
Moj problem sa realizmom je svuda, u svakom delu virtuelne realnosti pa sam pokušao da u njega ne verujem. Nisam siguran ni da razumem šta je realizam i kako bih filmskim jezikom mogao precizno da opišem sva unutrašnja stanja i pokrete. Moj film je zapravo neka vrsta aluminijumske folije. On je između sna i neke vrste realnosti koju možemo da prepoznamo iz stvarnog života. Znate na šta mislim, posebno na tom političkom nivou.
Ovo je, dakle, distopijska romansa?
Neko bi to mogao tako nazvati. Da bih stvorio ovaj svet kakav vidite u filmu, izbegao sam sve znakove naše sadašnjosti što jeste pomalo distopijski, u smislu da mesto radnje predstavlja veoma dekadentnu stranu grčkih predgrađa. Osnovna misao je bila da služi svrsi ovog čudnog sveta koji vidite u filmu, a ne da se komentariše grčka ili evropska stvarnost ili svetska stvarnost i oblik koji su naše zajednice počele da poprimaju. Znao sam da se sve što vidite možete i ovako pročitati. Možda i kao moj politički komentar.
Važnu ulogu u filmu imaju te audio-kasete na kojima je snimljena prošlost, može li se to povezati sa periodom diktature u Grčkoj ili sa problemima sa „Zlatnom zorom”?
Ne baš. Ne mogu da objasnim mnogo stvari ali, ako generalizujem Grčka ima svoju zlatnu prošlost Akropolja, Partenona, Platona i velike civilizacije i uvek tu postoji zamka jer ljudi poveruju da su direktni Sokratovi sinovi i kćeri. To nije istina. Istorija je evoluirala. Mnoga nova plemena i ljudi su došli. Poštujem našu religiju jer je sjajna, ali Grci imaju problem. I „Zlatna zora” je takođe rezultat vezanosti za slavnu prošlost „nas izabranih”, iz civilizacije koja je stvorila Evropu. To je veoma impresivna civilizacija, ali ovo nema veze ni sa čim.
U naslovu brojevi od šest do devet vizuelno podsećaju i na oznake biblijskih jevanđelja?
Nikada nisam razmišljao o tome da je to fantastično, kao u jevanđeljima. Imam hrišćansko poreklo i nekada, u tinejdžerskom dobu, bio sam veoma religiozna osoba. Postoji ta misterija i enigma u samim brojevima koje su mi se dopale za naslov filma. Čovek se pita čemu tišina i zašto od šest do devet i to stvara misteriju. I film je na neki način misterija. Nisam tajanstvena ličnost, ali kada su u pitanju filmovi ili pesme, nema potrebe da se sve sriče. Ponekad mislim da će nas naša logika uništiti, prvo moramo da pronađemo svoje emocije.
A šta za vas znači tišina?
Jedan od osnovnih problema ljudi, a i moj je, jeste buka u glavi i glasovi koje slušam sve vreme. Ćutanje, tišina, nešto je kao cilj koji bih želeo da postignem ili delimično ostvarim. To je veoma važna stvar. Tišina, posebno danas kad 24/7 nikada niste sami sa sobom na suštinski način. To mora da se uči u školama – kako da ćutiš i da se nekako vratiš sebi.
Postoji ta zgrada, hotel u kojem je tišina propisana, a stanovnici su neka vrsta zatočenika. Možete li nam reći nešto više o ideji vizuelnog prostora?
To je estetska odluka, ovo je zajednički jezik za mnoge umetnike. Franc Kafka je uvek imao uticaj na mene od kako sam pročitao njegovo „Suđenje” i njegova atmosfera me je nekako očarala. To je veoma zanimljiva atmosfera i veoma zanimljiv ton. Pretpostavljam da deo mog filma estetski potiče iz Kafkinih romana, na neki način i te birokratske, dekadentne gluposti koja je istovremeno i veoma opasna. Takođe, za mene je sjajna stvar kod Kafke to što su sve birokrate prilično idiotske, ali i opasne što je i danas veoma relevantno. Politički govoreći i političari koji danas imaju moć ili su je oduvek imali, prilično su idiotski. Mogu da nas lažu sve vreme, a mi to „kupujemo”.
Impresivna je scena ogromnog polja automobila, na kojem šačica ljudi protestuje protiv kaseta prošlosti, a lider protesta je gotovo usamljen?
Potpuno ste u pravu. To je inače stvarno mesto na kojem se skladište automobili oduzeti zbog dugova i neizmirenih bankarskih kredita grčkih građana. A protesti koje vidite su uzaludni protesti koji ne vode nikuda. To je ono što razumemo iz tog tužnog, vrlo niskog violinskog ključa. Uzrok je već izgubljen na neki način. U svakom slučaju, moj film u suštini govori o potrebi zaborava. A potreba da se sećamo i jednog i drugog je legitimno u našim ličnim životima. Moramo da zaboravljamo, a ponekad treba da se setimo i obrnuto. Sklon sam da pamtim stvari koje želim da zaboravim i obrnuto. Zato možda treba da postoji biblioteka naših sećanja u koju po potrebi ulazimo.
U takvoj biblioteci u vašem filmu je i fotografija Nikole Tesle?
U filmu za mene ima mnogo smešnih stvari, ali su one skrivene ili veoma suptilne. I fotografija Nikole Tesle je deo toga. Ovog bizarnog i smešnog sveta. Stari major je bio Nikola Tesla, a njegov lik na fotografiji je povezan naravno sa radio talasima sa talasima, energetskim gradom i tim kasetama. To je kao mala šala u ovoj mračnoj priči o apsurdnom svetu u kojem moraju da se poštuju pravila i u kojem se granice ne prelaze. U Grčkoj, tokom pandemije, morali smo da šaljemo poruke ako smo hteli da izađemo napolje. Scenario je napisan pre pandemije, ali su u njega ušli i neki elementi naše skorašnje stvarnosti. Država, vlada, oni uvode ta pravila, a mi ih poštujemo. U tom smislu, umetnici su ponekad korisni – oni su ti koji to preispituju. Moj cilj je bio da stvorim svet u kome bih želeo da živim, koliko god to izgledalo distopijski ili utopijski.
Izvor: Dubravka Lakić/politika.rs
