Пише: Анђелка Цвијић
Постајући највећа друштвена снага и кључни политички актер у Србији, студенти су већ остварили огромне друштвене промене. Они су сломили два основна стуба режима спин диктатуре Александра Вучића. Једно је страх, друго је лаж – каже за Нови магазин песник, есејиста, антологичар, чија је издавачка кућа „Архипелаг“ из Београда једна од најутицајнијих у нашем издаваштву.
У савременој српској критици и есејистици нису тако чести аутори компаративних прегледа стваралаштва значајних писаца из претходних деценија. Тако нешто претпоставља континуирано праћење комплетног књижевног прозног или песничког стваралаштва једног дужег периода, уз истовремени ауторски креативни увид и оригинални аутентични печат. Један од таквих, ретких, књижевних критичара јесте Гојко Божовић, песник, есејиста, антологичар, чија је издавачка кућа „Архипелаг“ из Београда једна од најутицајнијих у нашем издаваштву. Божовић спада и у најнаграђиваније писце, превођен је на двадесетак језика, и носилац је признања „Витез позива“ за рад у области културе, књижевности и издаваштва. Потпредседник је Српског ПЕН центра, један од оснивача ПроГласа. И веома активан на мрежи X, препознатљив по афористичним коментарима.
Војин Грубач: Влада опстаје због интереса Запада, Милатовић опструише и живи у безваздушном простору
Недавно је у издању „Штампар Макарија“ из Београда објавио књигу есеја „Негде између епоха“ у којој представља неке од кључних писаца и књига, поетика и приповедачких поступака у српској прози друге половине XX и првих деценија XXI века.
Откуд наслов „Негде између епоха“?
У много чему ово је прелазно време: од економије до других друштвених токова, од политике до културе, од технологије до медија. Тако је и у књижевности. Српска књижевност у протеклих тридесет пет година настаје у потпуно другачијем контексту од оног у претходних пола века. Ту не мислим само на историјски контекст који је највидљивији: распаду државе следио је циклус нових балканских ратова за југословенско наслеђе, окончана је тоталитарна идеологија која је дотрајавала све до 5. октобра 2000, један друштвени и економски поредак је коначно потврдио исцрпљеност, једне друштвене вредности су нестале, док су друге у мучним временима продужене и неизвесне транзиције споро настајале. Прелазно време може се сагледати и у другим димензијама. Историјски ломови се временски поклапају с крајем социјалне функције књижевности: књижевност више није била, као што је то од доба просветитељства, привилеговани облик говора у коме се расправљају основне друштвене теме. То је и време успона масовне културе: то је селебрити култура, култура познатости и популарности, култура без критичке супстанце, по чему је сушта супротност и врхунској култури на којој је утемељена модерна европска самосвест, и поп култури која је у другој половини XX века дала нека важна остварења, неретко у прожимању или конфликту с високом културом. Променила се и друштвена парадигма: успостављено је доба потрошачке цивилизације у којој основна фигура није критички грађанин већ посвећени потрошач. Огромна промена догодила се у структури слободног времена и у хијерархији медијских садржаја: дигитални светови и цивилизација покретних слика потиснули су културу штампане књиге и штампаних медија. На статус књижевности у друштву транзиције битно је утицала и судбина књижевне критике: критичко мишљење више није на цени, људи се често идентификују с производима, а не с вредностима. Савремена српска проза, о којој пишем, настајала је усред тих промена, између сасвим различитих књижевних, културних, технолошких, медијских, друштвених, политичких, историјских епоха. Те бурне промене одиграле су се истовремено и оне су на важан начин утицале на то какве књиге настају и како се оне читају и разумеју у искуству својих првих читалаца. Отуда такав наслов књиге.
Постоји ли заједничка црта свих тих поетика и приповедачких поступака?
То су врло различити гласови и поетике: од модернизма до постмодернизма, од психолошког реализма до историографске метафикције. Те разлике су богатство књижевности. Књижевност је много пре друштва остварила плурализам гласова и никада га није изгубила, мада у новије време тај поетички плурализам савремене српске књижевности помало губи на снази и видљивости. Разлог је једноставан: већ више од двадесет година у српској прози не постоји нека изразита поетика. Раније су поетике настајале отприлике на сваких десет година. Нема нових и значајних поетика без писаца и њихових дела, али да би се поетика артикулисала и стабилизовала потребни су књижевни критичари који своје увиде деле с најширом књижевном јавношћу. Тога нема, јер је критика нестала из јавности и из великих медија, па нема ни поетика као израза или критичке рефлексије једног доба. Постоје одлични нови прозни опуси: њихови писци обликују сопствене, индивидуалне поетике, али то су светови за себе и за посвећене читаоце тих светова, није део ширег друштвеног разумевања. Основна разлика између српске прозе последњих деценија XX и првих деценија XXI века састоји се у томе да су ранији писци, упркос свим разликама, исповедали снажно уверење у значај књижевности који се не тиче само њих и њихових најпосвећенијих читалаца, док савремени писци говоре у много засвођенијем и камернијем простору, без довољно јавности.
Наставља ли нова српска проза ове путеве својих претходника?
Једном настала, поетика у књижевности остаје присутна, некада као доминантна, некада као далеки одјек. Тако је и с поетикама које су обележиле српску прозу 70-их и 80-их година XX века. Свака од њих, с неједнаком мером присуства, траје у одјецима у новим књигама савремених писаца. Можда реалистичка основа приповедања највише, али нису сасвим минула ни модернистичка и постмодернистичка искуства. Ово је више време приче него поетике, више време теме него језичких истраживања. Поготову је то очигледно у роману који је једини књижевни облик са ширим јавним одјеком. Већина романа настоји да исприча што једноставнију и прегледнију причу, а такво настојање није најбољи савезник језичких истраживања и поетике. Управо због те веће присутности у јавности, савремени роман у значајном броју случајева прилагођава тему ширим очекивањима или друштвеним представама.
Колико се српски писци баве савременим тренутком нашег друштва, уроњеног у национализам? Сетимо се речи Данила Киша: „Национализам је, пре свега, параноја. Колективна и појединачна параноја.“
Киш је то написао у једном изразито полемичком тренутку и у друштвеном и политичком контексту прве половине 70-их година. Савремени писци треба да дефинишу савремени тренутак и тако оставе глас из сопственог времена.
Смањен јавни простор за књижевност утицао је да се писци мање баве конкретним, актуелним и конфликтним темама свог друштва. Писци понекад превише размишљају о томе шта очекују њихови могући читаоци, уместо да размишљају шта они сами очекују од књижевности. То је жива штета, јер се многи друштвени токови не могу разумети без књижевности која настаје у истом часу. Ми знамо шта се када догодило у неком периоду новије историје, али без књижевности тешко можемо разумети како је изгледала та историја у животу неког обичног човека.
Видите ли у студентском покрету, и грађанским протестима управо буђење и ослобођење друштва од лажи и страха?
Подсетили сте ме сада на Његошеве стихове: „Бјеху мушка срца охладњела, / И у њима умрла свобода.“ Студентски протести, на које су се надовезали грађански протести, показали су да идеја слободе не може никада умрети, већ да она само тражи своје заточнике. Некада и на неочекиваним местима и у неочекиваним људима. Нико није очекивао да ће се млади људи, тек ступили на поље своје младости, окренути уређивању своје земље као основном генерацијском, друштвеном и политичком питању. Они су то, међутим, урадили часно и уверљиво, подстичући људе других генерација да им се придруже, па и многе који су се већ били поколебали да су у овој земљи могуће промене у скорије време. Ти млади људи су највећа промена која се догодила у овој земљи већ дуго времена. Они су изашли на јавну сцену и више немају разлога да је напуштају. Премостили су разлике које нужно морају постојати у оквиру једне генерације у корист друштвених интереса. Посложили су приоритете. Били су спремни и на ризик и на жртву. Епски маршеви студената по Србији преломили су јавно мњење и оно се више не може вратити у стање несигурности и покорности, отвореног страха и контролисаних информација. Као гласници промене, одлазили су и у села и у градове разговарајући с људима којима се ниједан политички актер никада није непосредно обратио и који имају више проблема него решења, више страхова него наде. Постајући највећа друштвена снага и кључни политички актер у Србији, студенти су већ остварили огромне друштвене промене. Они су сломили два основна стуба режима спин диктатуре Александра Вучића. Једно је страх, друго је лаж. После годину дана непрестаних протеста, страх за већину људи више није доминантни модел понашања. Ни лаж, оличена у тоталној пропаганди и у индустрији стварања спољних и унутрашњих непријатеља, више нема ни приближно дејство за већину грађана као пре само годину дана. Остављен без тако два моћна оружја, режим је био принуђен да се окрене голој репресији. Полиција је увучена у политички процес у коме нема шта да тражи. Исукани су пендреци, није био доста сузавац, па су бачена и јача средства. Коришћено је сонично оружје, основан је паравојни камп у центру Београда. Неки полицијски функционери су се понашали као острвљени разбојници. Репресија, међутим, подиже цену власти и ломи морал припадника државног апарата: они ће морати да бирају између закона и наређења. Репресијом се може одложити неминовна промена за неки месец, али се не може обновити поредак страха без кога се овај режим не сналази. Зато су друштвене промене које је изборио студентски покрет подржан грађанима неизбежан увод у политичке промене у Србији. Ауторитарне режиме овог типа могу сменити једино свеобухватни и масовни покрети какав је студентски, уз подршку најширих слојева грађана.
Сутра, 1. новембра, у Новом Саду на годишњицу пада надстрешнице Железничке станице, најављен је велики скуп студената и зборова грађана. Шта Ви очекујете од њега?
Очекујем достојанствен, масован и миран скуп. Достојанствен у тузи грађана Србије који траже правду за жртве и мир за живе. Масован по броју окупљених грађана који показују већ годину дана да се Србија умирити не може и да она тражи слободу од аутократије и корупције. Миран по садржају: упорност, истрајност и сабраност најбоље су средство незадовољних грађана против власти која одавно већ не бира ни речи ни средства. То је комеморативни скуп који ће изразити све оно мноштво догађаја и скупова које су стотине и стотине хиљада грађана Србије, у скоро свим њеним местима, организовале у току протекле године показујући размере свог незадовољства. То није обично грађанско и политичко незадовољство: то је тешка борба против ауторитарног самодржавља, против култа личности, против самовласног и хировитог управљања судбинама грађана и ресурсима земље. У време успона популизма и кризе демократије широм света, у Србији већ годину дана траје масован покрет против популизма и за обнову демократије. Изазван једном трагедијом у којој је сабрано све поразно искуство овог друштва у протеклој деценији, тај покрет жели да обликује слободу за све људе ове земље. Годишњица пада надстрешнице у Новом Саду је скуп сећања на жртве и скуп опомене да се тако нешто више никада не понови у овој земљи.
Гојко Божовић на мрежи X
* Не љутите се на карикатуре ако вам је стварност ружна. Не цензуришите карикатуристе. Промените стварност.
* Велики манипулатори почињу обмањујући масе, а завршавају обмањујући себе.
* Да би се створио култ личности, потребно је и мало личности.
* За само тринаест година режим је направио стање у коме се не осећају добро ни он сам, ни грађани Србије.
* Власт уопште има озбиљне проблеме са овим народом. Треба да покушају у другој земљи, с другим народом. Можда би и резултати били бољи.
* Борити се против нових генерација је исто као борити се против доласка годишњих доба.
* Ко ћути данас док пропада читава земља, нека ћути заувек.
Председник Александар Вучић се у борби за власт користи гротескним спиновима: пад надстрешнице је последица терористичког акта; студенти ће 1. новембра изводити сатанистичке и паганске обичаје. Могу ли спинови „покрити“ све неистине СНС-СПС власти?
Спинови више не могу да покрију праву природу ове власти огрезле у безакоње и корупцију. Али могу да покажу да ова власт не бира средства, ни теме. Нема средства које неће употребити и нема људске вредности коју неће погазити ако верује да је то корисно за њен макар привремени опстанак.
Да ли студенти суочавају са одговорношћу: генерације из доба Слободана Милошевића, и ове у добу Александра Вучића?
Сувише је дуго ово друштво живело у ауторитарним друштвима и сувише је кратко живело у демократским интервалима да би имало право да одлаже обнову институционалног поретка и демократских установа. За кратко време, ово друштво је од ауторитарног режима Слободана Милошевића дошло до ауторитарног режима Александра Вучића. То је поразан биланс друштва и не можемо га превиђати. Али најпре морамо променити постојеће стање. Оно је неодрживо, друштвено штетно и опасно. Највећи пораз моје генерације јесте обнова ауторитарног поретка у Србији. То је највеће друштвено и политичко питање моје генерације: она ће се с њим изборити или ће се на том питању сломити.
У новембру ће бити тачно две године како је основан ПроГлас који су многи у Србији доживели као буђење грађанске свести. Који су његови резултати данас највидљивији?
Пре две године обратили смо се јавности као забринути грађани у друштву изразите ауторитарности, потиснутог критичког мишљења и затомљене политичке активности. Позвали смо грађане да се ангажују у питањима која се тичу њихове судбине и судбине друштва у коме живе. Желели смо да се у Србији поново разговара о политици и да се, уместо бескрајних монолога ауторитарног владара, покрену расправе о будућности друштва. Прошлост се не може променити, али се мора разумевати. Садашњост је неподношљива и захтева критички ангажман у духу промена. Будућност мора бити другачија како би ово друштво изашло из драматичних подела, дубоке ауторитарности и стања бесперспективности као јединог што овај режим може да понуди. Свако од оснивача ПроГласа био је критички грађанин, али смо у једном тренутку сматрали да је важно да удружимо наша незадовољства и наше критичке перспективе како бисмо, заједно с другим грађанима Србије, понудили довољно уверљиве разлоге за промену. За две године обишли смо Србију. Организовали смо трибине по целој земљи у време када је политички живот у Србији био замро. Били смо и у селима и у градовима, и на највећим скуповима и као подршка људима који су остајали сами и без друге подршке. Били смо где год је горело. Нисмо тражили ни политичке функције, ни популарност, али смо тражили одговорност за режим и наду за грађане. Понудили смо конкретне програмске мере за Дан после. Подржали смо стварање мреже локалних грађанских покрета обједињених у Слободним организацијама Србије (СОС). Трудили смо се да покрећемо, а не да делимо. Ни од кога се нисмо ограђивали. Настојали смо да укажемо на могућности промене и на штетност пристајања на владајућу инерцију. Наставићемо то и даље да чинимо. Ми се залажемо за системске промене. Да бисмо дошли до таквих промена, неопходна је најпре промена овог режима чије активности систематски уништавају ову земљу. Од свих акција издвојићу „Застани, Србијо“. У тешким данима после новосадске трагедије позвали смо грађане Србије да у петак 22. новембра у 11.52 застану тамо где се нађу 15 минута (тада се још борило за живот једног од повређених): на свом радном месту, на улицама, на трговима, у саобраћају. У десетинама градова Србија је стајала тог дана изражавајући пошту жртвама и захтевајући одговорност. Тај потресни тренутак народног јединства нарушили су партијски батинаши СНС, неретко и јавни функционери, који су на више места напали грађане. Један од најозбиљнијих напада догодио се испред ФДУ на Новом Београду, где су се студенти придружили акцији „Застани, Србијо“. Студенти су покренули блокаду ФДУ, тражећи одговорност за нападаче. Није било одговорности, али су се са студентима ФДУ солидарисали студенти свих државних факултета у земљи. То је подстакло овај импресивни студентски покрет.
ПроГлас, ипак, предлаже мере „за дан после“ избора?
Мере за Дан после потичу од врхунских стручњака и односе се на различите области. Све су важне и за појединачне области и са становишта друштва као целине. Све су и оствариве у релативно кратким роковима: неке у року од неколико дана, неке у року од неколико месеци. Те мере су неидеолошке и обједињујуће: њих може прихватити и спровести свака истински демократска влада. Улога тих мера није да буду идеолошки ексклузивне, већ да се друштву понуди перспектива и да се одговори на рутински приговор како не постоји никакав програм за промене. Те мере јесу програм за промене који у овом тренутку мотивише друштво да се залаже за промене, а сутра да захтева да се те промене спроведу. Мере су обликоване тако да су јасне, конкретне и проверљиве, па ће сваки грађанин моћи лако да види пролазно време њихове примене. Недавно су представљене мере из области пољопривреде, у наредном периоду ће бити представљене мере ПроГласа за Дан после у још неколико витално важних области.
Још траје Сајам књига у Београду. Један број издавача одбио је учешће на Сајму, међу њима и Ваш „Архипелаг“. Имате ли одзив читалаца, аутора, културне јавности?
Нисмо могли да прихватимо учешће на Сајму књига у предложеном термину и под предложеним условима. Нисмо желели да учествујемо у стварању привида како је све у реду, нити да будемо на једном месту док су наши читаоци на сасвим другом месту. Београдски сајам је одбио разумне и компромисне захтеве издавача, очигледно су желели да се Сајам књига одржи управо у том, а не у било ком другом тренутку. Нашу одлуку су подржали читаоци и аутори, као и велики део културне јавности.
Анкетна комисија за испитивање одговорности за пад надстрешнице на Железничкој станици у Новом Саду закључила је да је урушавање надстрешнице „последица деловања удружене криминалне групе“ и да постоје „основи сумње да се на челу те криминалне групе налази председник Републике“. Свој је закључак предочила Европском парламенту у Стразбуру, који је потом издао оштро упозорење власти у Србији…
Извештај Анкетне комисије је последица вишемесечног рада релевантне групе стручњака из више области. То је храбар и одговоран извештај, заснован на доступним чињеницама, који је довео до основане сумње. То је извештај који је важан јавности, али мора бити важан и институцијама ове земље. Ако не данас, онда у данима после промена.
На мрежи X недавно сте написали: „Шта ћемо рећи нашој деци када нас буду питала шта смо урадили с њиховом земљом?“
То питање чека свакога од нас. Оно је већ изговорено. На то питање одговор дајемо сваки дан. Исход тог одговора не зависи од нас. Али не заваравајмо се: нико други не може одговорити на то питање осим свакога од нас појединачно.
Извор: Нови Магазин
