Пише: Ерик Сати
Интелигенција животиња је неспорна чињеница. Али шта човек чини да би побољшао ментално стање тих својих резигнираних суграђана? Нуди им осредње, спорадично, непотпуно образовање, какво ни дете не би себи пожелело – и било би у праву, драго мало створење. То образовање се пре свега састоји из развијања инстинкта окрутности и порока, атавистички присутних код појединаца. У програмима таквог образовања нема ни говора о уметности, књижевности, природним или моралним наукама или другим предметима. Голубови писмоноше нису ни на који начин припремљени за своју мисију познавањем географије; рибе се држе подаље од проучавања океанографије; волови, овце, телад, не знају ништа о рационалном уређењу модерне кланице, нити о својој хранљивој улози у друштву које је човек створио за себе.
Мало је животиња које имају користи од људског знања. Пас, мазга, коњ, магарац, папагај, кос и неколицина других, једине су животиње које добијају неки привид подуке. Опет, то је више пуко васпитавање него било шта друго. Упоредите, молим вас, ту подуку с оном коју универзитети дају неком младом људском бруцошу, и видећете да је ништавна и да не може проширити или олакшати животињама усвајање знања кроз њихов труд, ма колико мукотрпан. А музички! Коњи су научили да плешу; пауци су стајали под клавиром током дугог концерта, који је за њих приредио угледни мајстор клавијатуре. Шта још? Ништа. Ту и тамо говори се о музикалности чворка, мелодичном памћењу вране, хармонијској домишљатости сове, која себе прати лупкањем по стомаку, што је чисто вештачко средство и врло танка полифонија.
Када је реч о славују, који се стално истиче, његово музичко знање је такво да и његови најнеупућенији слушаоци могу само да слегну раменима. Не само да му глас није изграђен, него не зна ништа ни о кључевима, тоналитету, модалитету и такту. Можда је надарен? То је могуће; или чак сигурно. Али можемо рећи да његова уметничка култура није на висини његових природних дарова и да је тај глас, на који је толико поносан, сам по себи веома инфериоран и бескорисан инструмент.
Музика и животиње
Још једно Сатијево предавање о животињама, из 1919, иако изгледа написано још 1916.
За љубитеље, можда и већа фешта од оног претходног. У мају 1920, појавила се и енглеска верзија, у часопису Vanity Fair, у којем ће, наредних година, изаћи још неколико Сатијевих прилога. Та верзија се разликује од оригиналне у свега пар нових реченица, које је вероватно додао сам Сати (овде означено са ВФ). Орнела Волта не спомиње верзију из Vanity Fair, иако се она може лако наћи у архиви тог часописа и на другим местима; али зато у напоменама уз овај текст, из Écritс, прилаже још неколико варијација које је пронашла у Сатијевим рукописима, што се може консултовати, али што овде нисмо преносили. (АГ)
Будући да нисам говорник, нећу вам одржати предавање – чак ни неки неформални говор.
Допустићу себи да вам прочитам једно писмо – отворено писмо – које сам упутио вама…
Пре него што вам прочитам то писмо, известићу вас о томе шта сам – раније – урадио за животиње…
Имао сам част да у часопису С. И. М. објавим чланак под насловом „Интелигенција и музикалност код животиња“.
Имао сам сва потребна овлашћења да напишем тај чланак.
Волим животиње. И оне ми узвраћају ту љубав.
Животиње ме познају – и препознају. Нарочито пси.
Да, волим животиње.
Волим пилетину, јагњетину, пачетину, свежег лососа, јунетину, ћуретину с кестењем… или чак без
кестења – са тартуфима…
Да, волим животиње; зато што сам добар према њима – чак предобар.
Пратим их од најранијег узраста. Присуствујем – као пријатељ – њиховим веридбама, њиховим венчањима…
Пријатељски интервенишем у њиховим сукобима – ако се усудим, наравно…
Дајем им савете – породичне савете – као глава породице…
Много ми дугују: наиме, све то време које сам провео с њима коштало ме је пола мог богатства…
У додиру с њима, снашле су ме и неке тегобе: оћелавио сам – по глави… Али то није ништа – а и не види се много…
Сад кад сам то рекао, прочитаћу вам писмо које сам вам упутио. То је отворено писмо, тако да сам допустио себи да га отворим пре него што вам га прочитам.
Молим вас, извините…
Животиње и наука: Зашто су мајмуни, пси, коњи и пацови развили смисао за хумор
*
Моје даме,
госпођице,
господо
Мишле је једном скромно рекао да су животиње „наша инфериорна браћа“; што значи да је човек супериорнији брат животиња…
Не знамо какав је став самих животиња по том питању.
Оно што знамо јесте да су оне добри грађани Природе; да имају своја права и обавезе; и да су обдарене знатном интелигенцијом.
Неке од њих називају се „домаћим“.
Зашто? Не знам.
*
Много је речено о интелигенцији животиња. Али оне су и више од тога: оне су љубазне.
Ретко се дешава да животиња буде нељубазна према човеку. Човек је тај који је нељубазан према животињи.
Пример: мачка дрема на фотељи. Долази човек и тера је.
Никада нисам видео супротно: да мачка долази и тера човека са фотеље.
*
Сликари и вајари често приказују животиње. У том случају, такви уметници се називају „анималистима“.
Животиње као да пропуштају ту прилику. Још нико није чуо за хуманистичке животиње. Нема реципроцитета. (ВФ)
Са своје стране, животиње изгледа игноришу ликовне уметности. То је очигледно…
У ствари, не знамо ни за једну слику или скулптуру чији су аутори животиње. Њихов укус их не привлачи ка те две уметности.
С друге стране, привлаче их архитектура и музика.
Зец гради јазбине [terriers], себи и истоименом „фоксу“ [фокс теријеру].
Птица прави гнездо, чудо уметности и вештине, да би у њему живела са својом породицом.
Чак се и кукавица показује као прилично добар познавалац архитектуре. (ВФ)
Такве примере могли бисмо да наводимо унедоглед.
Толико о архитектури…
*
Не знам ни за једно књижевно дело које је написала нека животиња – што је жалосно…
Да ли су животиње некада имале књижевност?
То је могуће.
Сигурно је нестала у неком великом пожару… веома, веома великом пожару…
*
Пређимо на музику.
Нема никакве сумње да животиње воле и практикују музику.
То је очигледно, али њихов музички систем се изгледа разликује од нашег.
То је друга школа.
Морате их чути како њиште, звиждућу, мијаучу, њачу, гракћу, блеје, мучу, кокодачу, гугућу, креште, урлају, ричу, преду, чаврљају, цвиле, да бисте стекли представу о њиховом звучном умећу.
Репертоар и његова изведба преносе се с оца на сина – простим опонашањем.
Неком надаренијем ученику не треба много да би достигао маестра…
Човјек је највећи предатор – људски глас више плаши дивље животиње од рике лавова
*
Нису нам позната њихова дидактичка дела… Можда их и немају.
Физички изглед појединих типова указује на посебну склоност: птице њихов кљун приближава кларинету или флажолету…
С друге стране, има животиња с неком општом карактеристиком која их спречава да започну музичку каријеру: рибе, на пример…
Та сирота створења и не размишљају о томе…
*
Али ништа нас не спречава да већину животиња сматрамо способним за вежбање уметности, за шта их је Природа тако пажљиво припремила…
То је разлог зашто и музичари из људске врсте имају право да покажу интересовање за покушаје својих драгих колега из Животињског царства…
Најзад, то су увек и радили, у најбољој намери.
*
То је све што сам имао да вам кажем.
Желим да вам се захвалим на вашој љубазној пажњи.
Чиним то са задовољством.
Верујте, моје даме,
госпођице
и господо
свом верном слуги и примите, молим вас, моје најсрдачније поздраве.
Похвала критичара
Није ме случај навео да изаберем ову тему. Била је то уважавање, будући да сам увиђаван исто колико и уважен.
Прошле године одржао сам неколико предавања на тему „Интелигенција и музикалност код животиња“.
Данас ћу вам говорити о „Интелигенцији и музикалности међу критичарима“. То је мање-више иста тема, уз неке модификације, наравно.
Пријатељи ми рекоше да је то незахвална тема. Зашто незахвална? Нема ту никакве незахвалности; или је макар ја нигде не видим; и зато мирно настављам са својом похвалом критичара.
О критичарима се не зна довољно; шта су урадили, шта су све у стању да ураде. Укратко, о њима се зна исто онолико мало као и о животињама, иако, као и животиње, имају своју сврху. Да.
Они нису само творци критичарске уметности, те уметности над уметностима, они су први мислиоци света, световни слободни мислиоци, ако могу тако да кажем.
Штавише, критичар је био тај који је позирао за Роденовог „Мислиоца“. То сам сазнао од једног критичара, пре две недеље, највише три. Било ми је драго због тога, заиста драго. Роден је показивао слабост према критичарима, велику слабост…
Њихови савети били су му драги, веома драги, предраги, непроцењиви.
Критичари се могу поделити на три врсте: оне важне; оне мање важне; и оне који уопште нису важни. Последње две врсте не постоје: сви критичари су важни…
*
Физички, критичар је особа озбиљног изгледа, тип у рангу контрафагота. Он је сам по себи центар, центар гравитације. Ако се осмехује, осмехује се само једним оком, било добрим или лошим. Увек је пријатељски расположен према дамама, док господу тихо држи на дистанци. Укратко, прилично је застрашујући, иако веома пријатан за видети. Он је озбиљан човек, озбиљан као Буда, права црна крвавица (boudin noir), очигледно. Осредњост и неспособност не могу се срести међу критичарима. Осредњи и неспособни критичар био би предмет подсмеха међу колегама; не би могао да се бави својом професијом, својим свештеничким позивом, да тако кажем, јер би морао да напусти земљу; сва врата била би му затворена; његов живот био би само мучење, ужасно монотоно.
Уметник је, у најкраћем, само сањар; с друге стране, критичар има свест о стварности, и то пре свега о сопственој стварности. Уметник се може опонашати; критичар је непоновљив и непроцењив.
Како би неко могао да имитира критичара, питам се? Поред тога, интересовање би било мало, врло мало. Имамо оригинал, то нам је довољно. Ко каже да је критика лак посао, није рекао ништа нарочито значајно. Чак је и срамота да каже тако нешто: требало би га гонити због тога, макар километар-два.
Да ли би особа која се усудила да напише овако нешто могла зажалити због својих опаски? То је могуће, треба се надати, то је сигурно.
*
Критичарев мозак је продавница, права робна кућа.
Ту можете пронаћи све: ортопедију, науке, постељину, уметност, путну ћебад, велики избор намештаја, француски и страни папир за писање, прибор за пушаче, рукавице, кишобране, вунене ствари, капе, спортску опрему, штапове за ходање, оптику, парфимерију, итд. Критичар све зна, све види, о свему говори, све чује, све дотиче, све меша, све једе, све умућује, и наставља да мисли пуном паром! Какав човек! Треба то рећи! Сви наши артикли су на сигурном! И по највећој врућини, роба је унутра! Унутар критичара! Погледајте! Примите к знању, али не пипајте! То је јединствено.
Невероватно.
Критичар је и осматрачница, а и бова, могло би се додати. Он указује на гребене који се граниче с обалама људског духа. Надомак тих обала, тих лажних обала, критичар осматра, ненадмашан у својој далековидовисти, помало налик на гранични дирек, али симпатичан, интелигентан дирек.
Како је доспео на тако високу позицију, да буде бова, гранични дирек?
Својом заслугом, својом агрикултурном и личном заслугом. Кажем „агрикултурном“, зато што критичар узгаја љубав према Праведном и Лепом. Тако долазимо до једне врло деликатне тачке. Критичари се регрутују на основу пажљивог избора, као такозвани пробрани, врхунски, првокласни производи.
Главни и одговорни уредник новина, часописа или било које друге публикације, јесте тај који открива критичара неопходног за добар састав његове редакције. Ту не помаже никаква препорука. Он га открива након озбиљног и савесног испитивања. То испитивање је веома дуг и болан процес, како за критичара тако и за главног уредника. Један запиткује; други је опрезан. То је мучна борба, пуна неочекиваних обрта. На обе стране користе се сви трикови. На крају, главни уредник бива поражен. То се обично дешава ако је критичар доброг васпитања и ако је његова обука пажљиво осмишљена. Критичар апсорбује и прежива главног и одговорног уредника. Ретко се дешава да се главни уредник извуче.
*
Прави смисао за критику не састоји се у критиковању себе већ у критиковању других: а балван у критичаревом оку нимало га не спречава да види трун у оку ближњег; у том случају, балван постаје телескоп, веома дугачак, који увеличава трун ван свих пропорција.
Не можемо се довољно надивити храбрости првог критичара који се појавио на свету. Груби народ Старе Ноћи Времена морао га је дочекати жестоким ударцима у стомак, будући да у њему није видео претечу достојну поштовања. Он је, на свој начин, био херој.
Други, трећи, четврти и пети критичар сигурно нису били дочекани ништа боље… али помогли су настанку преседана: критичка уметност је родила саму себе. Био је то њен први новогодишњи дан. Много касније, ти Добротвори човечанства научили су како да се боље организују: основали су Удружења критичара у свим већим престоницама. Критичари су тако постали значајне личности, што доказује да се врлина увек награђује. Уметници су онда коначно зауздани, припитомљени као тиграсте мачке.
Исправно је да критичари воде уметнике. Никада нисам могао да разумем преосетљивост уметника на примедбе критичара. Верујем да је то из поноса, погрешног поноса, што није нимало пријатно.
Уметници би имали користи од већег уважавања критичара; када би их с поштовањем слушали; чак и волели; и често позивали за породичну трпезу, на место између ујака и деде. Нека следе мој пример, мој добар пример: мене присуство критичара заслепљује, његов сјај је такав да трепћем више од сат времена; љубим траг његових пантофли; испијам његове речи из велике чаше с дршком, из учтивости.
Много сам проучавао навике животиња. Авај, оне немају критику. Та уметност им је страна; у најмању руку, не знам ни за један рад те врсте у архиви мојих животиња. Можда моји пријатељи критичари знају за неки или више њих. Нека буду љубазни да ми то јаве, што пре то боље. Да, животиње немају критичаре. Вук овцу не критикује: он је једе; не зато што презире овчију уметност, већ зато што се диви месу, чак и костима вунасте животиње, тако добром, тако укусном у рагуу. Потребна нам је гвоздена дисциплина, или било ког другог метала. Само нам је критичари могу наметнути и надзирати нас са стране. Они само настоје да нам усаде одлична начела послушности. Непослушног треба сажаљевати, непослушност је веома жалосна. Али не смемо се покоравати својим ниским страстима, чак и ако нам оне саме то налажу. Како знамо да су страсти ниске, ниске као шуга? Да, како?
По уживању које осећамо када им се препустимо, када им се предамо, и по томе што се то не свиђа критичарима.
Критичари немају ниске страсти. Како би их ти племенити људи могли имати? Они немају никакве страсти, ниједну. Увек смирени, они мисле само на своју дужност, да исправе грешке сиротог света и уберу пристојан приход од тога, да имају за дуван, сасвим просто.
То њихова мисија. То је задатак који пада на плећа тих људи пуних добрих савета; имају их они на хиљаде, за свакога, за сваки савет, за регионални савет…
*
Захвалимо им за све жртве које свакодневно подносе за наше добро, само за наше добро; замолимо Провиђење да их заштити од болештина свих врста; да их сачува од свих недаћа; да им подари много свакојаке деце, која ће продужити њихову лозу. Те жеље не могу им донети ни добро ни зло. У сваком случају, не могу им дати никакав повод за… писање.
Извор: Феномени
