Putin je bio poslednja šansa Evrope da se vrati u svetsku istoriju. Izdajući Putina, opet je izdala samu sebe
Geografija bi trebalo da je egzaktna nauka. Ipak, iz različitih perspektiva to ne biva uvek tako. Zemlje koje graniče sa Izraelom, primera radi, univerzalno se smatraju azijskim zemljama, dok se sam Izrael, u praksi, neretko doživljava kao evropska zemlja, i ne samo to, nego čak i kao neka vrsta „srca Evrope“, neobičnog srca, smeštenog kraj evropskog kontinenta, kako reče jedan pisac.
Svojoj ogromnom teritorijom Rusija geografski pripada i Evropi i Aziji, ali je kulturološki, u najširem smislu tog pojma, poslednjih stoleća bila temeljno evropska zemlja. Otud je valjda i tako bizarno zazvučala inicijativa da unutar Svetske fudbalske federacije, Rusija napusti evropsku zonu (UEFA) i prebaci se azijsku.
Tanjug je neki dan javio da se od toga odustalo, odnosno da je Fudbalski savez Rusije (RFS) predložio UEFA-i formiranje radne grupe. U saopštenju RFS se navodi da bi cilj ove radne grupe bio izrada predloga i rešenja za vraćanje ruske reprezentacije i klubova u UEFA-ina zvanična takmičenja.
Rusija ne istupa iz UEFA
Ruski klubovi i reprezentacija ove zemlje ne igraju već 10 meseci međunarodna takmičenja zbog rata u Ukrajini. U međuvremenu se pojavila informacija da bi RFS mogao da pređe u Azijsku fudbalsku konfederaciju (AFC).
„Izvršni odbor RFS doneo je odluku da predloži UEFA formiranje radne grupe. Bilo je predloga da se donese odluka o promeni konferencija i da se pokrene procedura istupanja iz UEFA. Polovina članova bila je za to, ali su podržali prvu opciju koja podrazumeva stvaranje radne grupe. Niko nije bio protiv“, rekao je predsednik RFS Aleksandar Djukov.
Djukov je dodao da Rusija želi da učestvuje u kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo, koje će biti održano 2026. godine: „Možemo u Aziju, ali niko nam ne garantuje da ćemo igrati u kvalifikacijama za SP. FIFA se pita. AFC je potvrdila da je spremna da nas primi. Ne postoje pisani dokazi, garantna pisma, ali nemamo razloga da im ne verujemo. Rusija ni u jednom trenutku nije slala pismo kojim najavljuje istupanje iz UEFA. To je dezinformacija“.
Nije Rusija jedina zemlja s teritorijom na više kontinenata. Takva je, čisto primera radi, i Turska. Procentualno gledajući kad je reč o teritoriji, vrlo mali deo Turske pripada Evropi. Kad je o stanovništvu reč, stvar je malo drugačija zbog mnogoljudnosti evropskog dela Istanbula, ali je opet, čisto geografski gledajući, Turska manje evropska od Rusije. A opet, Turska je već decenijama zemlja kandidat za članstvo u Evropskoj uniji. Niko više u to zaista ne veruje, ni sama Turska, ni EU, ali zvanično je tako.
Pre više od dvadeset godina, tačnije 2001, „Biblioteka XX vek“ objavila je knjigu Vladimira Kantora „Rusija je evropska zemlja“. Naslov je izuzetno sugestivan, naročito ako u obzir uzmemo i datum njenog objavljivanja. Prva decenija dvadeset i prvog veka bila je vreme kada je trebalo razmišljati o integraciji Rusije u evropski i zapadni poredak, kad su iz Rusije stizali signali da je to iz tamošnje perspektive moguće i poželjno.
S druge strane, međutim, nije bilo mudrosti ni strpljenja. Ponešto slično Turskoj, a ponešto i drugačije, Rusija se umorila od kucanja na čvrsto zakatančena vrata. I taj su umor, međutim, na vreme detektovali tek retki.
Izdajući Rusiju, Evropa izdala sebe
Prošlo je punih osam godina od ove veličanstvene i dalekovidne konstatacije Stanka Cerovića o promeni strategije Vladimira Putina: „Napustio je glavnu orijentaciju ne samo svoje politike nego ruske politike od vremena Petra Velikog: Rusija neće više tražiti u Evropi strateškog partnera, niti će ulagati sve napore da bude u Evropi prihvaćena kao ravnopravna članica evropskih država.
U tim naporima je Putin bio izvanredno strpljiv i vešt, niko nije tako ubedljivo kao on objašnjavao svojim evropskim partnerima da je to najbolji put za svakoga: Rusija je za Evropu novi horizont, koji se otvara sve do Pacifika, povezivanje ova dva toka iste civilizacije, ruskog i zapadnoevropskog, može da dâ novi elan civilizaciji koja bi tako, ravnopravno, ušla u takmičenje sa Azijom, gde se već preselio ekonomski centar sveta – sve se otvara takoreći samo od sebe. To je video De Gol.
Ali Evropa je već izdala De Gola kad je odbila da povrati svoju nezavisnost (zato je sad ideja evropskog ujedinjenja mrtva), kao što je Nemačka prethodno izneverila Bizmarka (preporuku da Nemačka nikad ne sme ući u sukob sa Rusijom) i zato upala u dva svetska rata. Putin je bio poslednja šansa Evrope da se vrati u svetsku istoriju. Izdajući Putina, opet je izdala samu sebe.
Ta šansa je definitivno izgubljena. Uvođenjem sankcija Rusiji, Evropa je pokazala Rusiji da je preterano vezivanje za Evropu čini ranjivom. Rusija više neće kucati na evropska vrata“.
To što je Rusija (privremeno?) odustala od fudbalskog napuštanja Evrope, ne znači da je do iste odluke došlo kad je reč o politici i ekonomiji. U ovom kontekstu, fudbal je zaista sporedna stvar, pa makar i poslovično najvažnija na svetu.
Skoro da bi se moglo reći da fudbal kasni za politikom i ekonomijom nekih desetak godina; ili čak da RFS postavlja igrokaz kojim ilustruje onu staru tezu o tragičnoj istoriji koja se ponavlja kao farsa. Ova „radna grupa“ podseća na Putinove pokušaje da sa Zapadom sklopi neki sporazum. Čak i informacija o podeljenosti Izvršnog odbora na dve polovine zvuči blago cinično.
Posle naknadno saopštene istine o suštini Sporazuma iz Minska iz perspektive Zapada, poruka kao da glasi: A svakako smo vam bili jedva poverovali.
Izvor: Muharem Bazdulj/rt.rs
