Čovek treba da otkrije neki aspekt mita koji se tiče njegovog sopstvenog života. U osnovi, mit izrvšava četiri funkcije.
Prva je MISTIČKA. Spoznaja čuda univerzuma i čudesnosti nas samih i doživljaj strahopoštvanja pred tom misterijom. Mit otvara svet za dimenziju tajne, za uvid u zagonetku koja leži ispod površine svih pojavnih oblika. Ako izgubimo taj doživljaj onda nemamo mitologiju. A ako se ono nedkučivo ispoljava u svemu što postoji, UNIVERZUM TADA POSTAJE SVETA SLIKA.. Stvarnost sveta – onakva kakvom nam se ukazuje uvek nas vodi tajni koja prevazilazi njene granica.
Druga funkcija je KOSMOLOŠKA, ona kojom se bavi nauka. Ona nam pokazuje kako je oblikovan univerzum, ali, opet, na način koji DOPUŠTA DA SE DO NAS PROBIJE TRANSCENDENTNA TAJNA. Danas smo skloni da verujemo kako naučnici imaju odgovore na sva pitanja. Oni, zaista veliki, naj odaju: „Ne, mi nemamo sve odgovore. Mi vam samo kažemo kako nešto deluje, ali – šta je to ‘nešto’?“ Palimo šibicu; šta je plamen? Vi mi možete govoriti o oksidaciji, ali to mi ništa ne objašnjava.
Treća funkcija jeste SOCIOLOŠKA: zaštitia i ozakonjenje određenog društvenog poretka. Upravo u ovoj funkciji mitovi nesrazmerno mnogo variriaju od jednog mesta do drugog. Možemo imati jednu celovitu mitologiju u korist poligamije i drugu, istu takvu – monogamije. Obe su u redu; zavise samo od toga gde se nalazimo. Ova funkcija mita je ZASTARELA, a upravo ona je PRENETA U SVET U KOME ŽIVIMO.
Postoji i četvrta funkcija mita. To je ona s kojom bi, po mom mišljenju, danas svak od nasa morao pokušati da se poveže: PEDAGOŠKA FUNKCIJA koja nas uči kako da u bilo kojim okolnostima ČOVEČNO PROŽIVIMO SVOJ LJUDSKI VEK. .“
Džozef Kembel, Moć mita, As-Sovex, Beograd, 2004 /sTr. 57/
