Insajderska diplomatska priča o pregovorima Beograda i Prištine: Briselski sporazum očima Ketrin Ešton

U vreme dok se pritisak na Beograd i Prištinu da deceniju star Briselski sporazum napokon do kraja implementiraju, na šta se zapravo suštinski svodi famozni Francusko-nemački plan, „srpsko“ poglavlje nedavno objavljene memoarske knjige Ketrin Ešton ima naročitu aktuelnost. Kako baronesa Ešton opisuje pregovore u Briselu i njene aktere Hašima Tačija, Ivicu Dačića i Aleksandra Vučića?

Piše:  MUHAREM BAZDULJ

Pre desetak dana objavljena je knjiga „And Then What?“ s podnaslovom „Inside Stories of 21st-Century Diplomacy“ baronese Ketrin Ešton. U prevodu bi, ne samo u aluziji na Konstraktu, naslov mogao glasiti „I šta ćemo sad?“ Iz srpske perspektive, ubedljivo najzanimljivije je šesto (od osam) poglavlja knjige pod naslovom: „Zapadni Balkan: Dijalog Srbije i Kosova“. Kao i u ostalim poglavljima, i ovde se kombinuju atmosfera trilera i veština baratanja detaljima, uz neočekivano dodatno osećanje aktuelnosti.

U prvim prikazima knjige Ketrin Ešton, recenzenti vole da podsete kako je ona prva – a po svoj prilici i poslednja – Engleskinja koja je formalno vodila spoljnu politiku Evropske unije. Neke od ključnih stavki njenog posla tokom mandata dobile su zasebna poglavlja u ovoj knjizi: od pregovora o Iranskom nuklearnom programu preko Arapskog proleća do dijaloga Beograda i Prištine.

Miša Gleni, jedan od recenzenata knjige, naročito hvali autorkinu moć da od svega napravi priču, da kreira skoro trilersku atmosferu i da barata detaljima vešto poput izvrsnog putopisca.

Baronesa Ešton se sretala s najmoćnijim ljudima na svetu i učestvovala u pokušajima rešavanja ključnih političkih problema dvadeset i prvog veka. U nekoj američkoj, britanskoj ili nemačkoj publikaciji najlogičnije bi bilo fokusirati prikaz na njene razgovore s Viktorom Janukovičem iz februara 2014. godine.

Istorijska pozadina

Poglavlje o srpsko-albanskim pregovorima o Kosovu, Eštonovo počinje – koincidencijom. U maju 2011, ona prvi put dolazi u zvaničnu posetu u Beogradu i tek što je ušla u vazdušni prostor Srbije, a njen avion se još nije ni prizemljio, stiže joj poruka tadašnjeg predsednika Srbije Borisa Tadića o hapšenju Ratka Mladića.

Svesna da njeni čitaoci verovatno ne znaju previše o kompleksnoj balkanskoj istoriji, ona ukratko iscrtava jednu skicu o odnosima Srba i Albanaca kroz vekove. Ta njena šema je simplifikovana, ali u osnovnim obrisima tačna. Svesna svog tog teškog istorijskog prtljaga, ona biva iznenađena kako su se tokom njihovog susreta u Minhenu 2014, Ivica Dačić i Hašim Tači brzo upustili u „normalan“ razgovor.

Inače, među albanskim liderima koje je susretala, upravo je Tači Eštonovoj, reklo bi se, najsimpatičniji. Kada ga opisuje, prelazi skoro u domen lirike kao kada, recimo, notira da je crnu kosu njegove mladosti zamenila proseda griva, a da su bele vlasi posledica rata i starenja. Tači je od vojnika postao državnik svestan važnosti kompromisa, kaže autorka, a sušta suprotnost njemu je – Aljbin Kurti.

Kad govori o srpskim liderima, najpre pominje Tomislava Nikolića, njegovu iznenađujuću pobedu nad Tadićem i njegovu spremnost na pregovore, te delegiranje tadašnjeg premijera Ivice Dačića na poziciju pregovarača. Za Dačića kaže da je Tačijev vršnjak i da je u tom trenutku dolazio iz „najproevropskije partije tadašnje srpske vladajuće koalicije“.

Ipak, ni Nikolić ni Dačić nemaju stilski „tretman“ koji je dobio Tači. Za tako nešto kod nekog srpskog političara moraćemo da sačekamo da svoju „minutažu“ u knjizi dobije i Aleksandar Vučić.

Konkretan napredak

Ketrin Ešton oseća da je na pravom putu kad dobije direktnu podršku Hilari Klinton, pa skupa s njom putuje u Beograd i Prištinu. Važno je poslati poruku da se razgovori nastavljaju. Ali negde od proleća 2013. nije više bio dovoljan apstraktni optimizam u smislu „važno je da se razgovara“. Tražili su se konkretni pomaci.

Ketrin Ešton detaljno opisuje kako su se Dačić i Tači dogovorili oko koncepta Zajednice srpskih opština. Nisu određeni svi detalji, ali se znalo: to ne sme biti država u državi, ali ni puka nevladina organizacija. Da je autorka malo duhovitija i sekundu upućenija, hladno je mogla da napiše da se radi o varijaciji na stari srpski plan za celo Kosovo: više od autonomije, manje od nezavisnosti.

Negde u isto vreme, na zahtev Tomislava Nikolića Eštonova organizuje njegov susret sa Atifete Jahjagom. Taj susret je bio čisto protokolarni, ali je bio svetska vest. S malo ponosa, Eštonova tvrdi da u vlastitoj arhivi ima i članak iz nekih pakistanskih novina s fotografijom gde stoji uz Nikolića i Jahjagu.

Na idući sastanak Tači i Dačić dovode važne pratioce: Blerima Šalju i Marka Đurića. Po sećanju Eštonove, koliko su Tači i Dačić bili međusobno koncilijantni, toliko se između Šalje i Đurića osetila napetost.

Poseban problem se javio zbog roka do kog je trebalo postići dogovor. Bio je to datum narednog sastanka Evropske komisije: 28. jun. Eštonova dotad nije imala pojma o Vidovdanu, a sada je čula i za Kosovsku bitku i za nepoznate joj detalje Sarajevskog atentata. Nije bila impresionira, ali je zažalila što Komisija nije odlučila da se sastane nekog drugog dana.

Otkud ti ko sudbina

Na kraju, kad je neki dogovor ipak postignut, Dačić je imao potrebu da kaže da usprkos tome što je on premijer, formalno najmoćniji političar u zemlji, ne zavisi sve od njegove saglasnosti. Rekao je svojoj domaćici da je uz Nikolića, najvažniji čovek u zemlji onaj koji je tehnički gledano njegov, Dačićev, zamenik, prvi potpredsednik  Vlade – Aleksandar Vučić. Važno bi bilo, rekao je Dačić, da idući put i on dođe u Brisel.

Eštonova se priseća da je Dačić često tražio pauze da zapali cigaretu. Kako na spratu na kojem su se vodili razgovori pušenje nije bilo dozvoljeno, silazio bi u garažu gde bi pušio i telefonski razgovarao, kako je ona pretpostavljala, s čovekom koga još nije upoznala – Aleksandrom Vučićem.

Na idućem sastanku, drugog aprila, osmoj rundi razgovora po redu, prvi put je bilo najavljeno i Vučićevo prisustvo. Eštonova piše da je već zbog same te najave bila oduševljena. U salu za razgovore najpre stižu Tači i Edita Tahiri. Malo posle ulaze i Dačić i Vučić.

Svoj prvi doživljaj Vučića Eštonova opisuje krupnim rečima: „Visoke i impozantne figure, Vučić je bio neko koga je sudbina odabrala da bude najvažniji srpski političar svoje generacije.“

Razgovori su trajali dvanaest sati. Tači i Dačić su se ponašali kao stari poznanici, a ozbiljnu i ponešto žučnu diskusiju vodili su Tahirijeva i Vučić. I mada dogovor tom prilikom nije formulisan, stvoren je temelj za ono što će se uskoro prozvati Briselski sporazum.

Sporna rečenica

Eštonova eksplicitno navodi da je, na uporno insistiranje kosovske strane, u nacrt Sporazuma ubačena kratka rečenica o nesprečavanju priključivanja međunarodnim organizacijama. „Mi iz EU smo mislili da je to bezazleno“, kaže doslovno ona, „i tu smo napravili grešku“. Baronesa je zbog te greške bila toliko besna da je, kako eksplicitno laže, od ljutnje šutirala nameštaj.

Vučić je predložio kompromisno rešenje da se ne kaže „međunarodnim organizacijama“, nego eksplicitno „Evropskoj uniji“, ali prištinskoj strani je to bilo premalo.

Nije to jedino pitanje oko koga kreće usaglašavanje. Kao u nekoj maketi Dejtona, Eštonova ide od jednog do drugog „štaba“. Kod Srba je atmosfera opuštena, kao i obično doneli su hranu iz Srbije. Tog aprilskog dana, to su navodno bile ostrige (oysters)?! Takođe, tu je i šahovska tabla; Vučić i Dačić opušteno povlače figure.

Tači i njegov tim u tom trenutku su mnogo napetiji. Tačiju smeta i fraza da se dogovor postiže između Beograda i Prištine, pa urla kako je on premijer Kosova, a ne gradonačelnik Prištine. Kratak i ne preterano nijansiran tekst Sporazuma uspeva da se usaglasi i obe strane ga potpisuju.

Za Nobela

Za Ketrin Ešton to je bio veliki uspeh. Tvrdi da je američki Kongres predložio nju, Dačića i Tačija za Nobelovu nagradu za mir, ali da ju im je (zasluženo, kako samo kaže) ispred nosa „otela“ Malala Jusufzai.

Ovako autorka sumira celu stvar: „Ovaj Sporazum je predstavljao istorijski korak, najmanje iz dva razloga: zbog mogućnosti da zaustavi dugotrajno neprijateljstvo između dve strane, ali takođe i zbog mogućnosti da se prevlada rašireno nepoverenje u kompromis u javnostima obe strane. To je sve bilo pravi primer zajedničkog uspeha, rezultata koji je tražio strpljenje i upornost svih umešanih strana. Ipak nije bilo vremena za spavanje na lovorikama“.

Ešton pojašnjava da su i ona i njeni najbliži saradnici znali da je prihvatanje Sporazuma jedna stvar, a da je sasvim druga – i teža – stvar, njegova implementacija. I deset godina kasnije, u vreme kad se njena knjiga objavljuje, to se pokazuje kao više nego tačno. Eštonova nastavlja: „Nisam se prepuštala iluzijama. Znala sam da implementacija neće biti laka stvar. Ali gotovo niko svakako nije verovao ni da ćemo doći do tačke do koje smo došli, pa definitivno nećemo odustati“.

Cela ova memoarska knjiga baronese Ketrin Ešton malo je u ključu „nekad i sada“, odnosno promene paradigme koja se desila nakon završetka njenog mandata. Ona je bila šefica spoljne politike Evropske unije, a danas, posle Bregzita, njena domovina Velika Britanija više uopšte nije u Evropskoj uniji.

Svašta je još stalo u to međuvreme: i Trampov predsednički mandat u Americi i Kovid-19 pandemija i početak još trajućeg rata u Ukrajini. Gledajući stvari u tom registru, Briselski sporazum, makar još uvek ne bio sproveden, spada među življe aspekte njene baštine. Nije do kraja zaživeo, ali nije ni dokinut – tako bi se mogla opisati sudbina ovog dokumenta čije je pregovaranje, stvaranje i potpisivanje očito bilo mukotrpno, ali je za njegovu posrednicu, očito, rezultat kojim se ona ponosi. Na izvestan način, od svih njenih diplomatskih „rezultata“ ovaj je možda i „najživlji“ i još uvek ima šanse da trajnije bude upisan u istoriju.

U vreme dok se pritisak na Beograd i Prištinu da ovaj deceniju star papir napokon do kraja implementiraju, na šta se zapravo suštinski svodi famozni Francusko-nemački plan, „srpsko“ poglavlje knjige ima i naročitu aktuelnost. Ne znam da li je neki srpski izdavač već kupio prava za prevod i ne znam kad bi se on eventualno mogao pojaviti, ali nije prerizično pretpostaviti da će knjiga i tada zadržati veliki deo svoje aktuelnosti. To pitanje, uostalom, „A šta ćemo sad?“, kao ratni i drugi veliki zločini, nikad ne zastareva.

Izvor: oko.rts.rs