Била је то једна од највећих авио несрећа не само у Црној Гори, већ у цијелој Југославији. Десетак дана било је потребно да се тијела идентификују, неки путници никад нису идентификовани. Предвече су се на врху планине Маганик, на мјесту гдје се догодила несрећа окупили мјештани. Из околних села, дошли су људи пред ноћ, окупили се и запалили ватру. Они су дошли са идејом да стражаре…
Прије педесет година, 11. септембра 1973. године, авион који је летио на релацији Скопље – Титоград ударио је у врх планине Маганик. Страдало је 35 путника и шест чланова посаде. ЈАТ-ова каравела ударила је у Бабин зуб. Недавно је на РТЦГ емитован емотиван документарац о тој несрећи, говорили су чланови породица погинулих, људи који су први стигли на лице мјеста, бивши пилоти и државници.
Била је то једна од највећих авио несрећа не само у Црној Гори, већ у цијелој Југославији. Десетак дана било је потребно да се тијела идентификују, неки путници никад нису идентификовани. Сахрањени су у колективној гробници. Тијела преминулих била су расута по планинском масиву, тешко приступачном. У акцију прикупљања тијела укључили су се одмах планинари и спасиоци. Али један детаљ је једнако дирљив и страшан, предвече су се на врху планине, на мјесту гдје се догодила несрећа окупили мјештани. Из околних села, дошли су људи пред ноћ, окупили се и запалили ватру. Они су дошли са идејом да стражаре, да не би током ноћи пришле звијери и раскомадана тијела путника односили и мрцварили.
Тај гест локалаца вриједи помињати, вриједи подсјећати на те људе и њихов чин. Нису сељани дошли да чувају само преминуле. Чували су све њихове породице, кад већ није било помоћи да се неко преживјели пронађе и спасе, људи су чували човјека од звијери. Помагали су кад се већ чинило да се помоћи не може, али они нису одустајали да од идеје да сачувају људско у човјеку. То је ваљда питање људскости и части.
И то је Црна Гора, то је једна прича која је јача од свега, од граница и идентитета, од подјела и политике. Тај детаљ, да људи сједе поред ватре и стражаре мртва тијела док не дође њихова породица, док не дође служба која ће по дану урадити свој посао и тијела пребацити на сигурно, то је доказ да “има људи”.
Такви документарци и те приче подсјете нас на смисао постојања, да на трен заборавимо силна препуцавања, пребројавања, фотеље, надгласавања и жуч. Има у историји Црне Горе много сличних примјера људскости, није “згорега” подсјетити с времена на вријеме на те приче, јер оне нас рестартују. На тренутак постанемо оно што у основи јесмо и чему ваљда највише треба да тежимо, да будемо прије свега људи.
Заборавили смо, можда пребрзо и прелако све лименке, петље, коверте, заборавили смо и аферу “Дарко и Азра”, заборавиће се брзо и ово коцкање око формирања нове Владе. Проћи ће и ово. Вријеме је да схватимо да након ове Владе, стићи ће и још једна, сигурно, још многе. Неће ни њих бити лако формирати, јер се учимо демократији, новом систему, политици која је у основи као партија покера, питање ко добро блефира и ко какве карте има. Нема ту много ослањања на велика очекивања.
За педесет година сигурно се неће помињати као важни и релеватни догађаји за које ових дана вјерујемо да су много важни. Прекриће их нове афере, нове политике и струје. Вријеме ће све учинити небитним. Али прошло је педесет година од авионске несреће и једног наизглед споредног чина сељана из околине планине Маганик, чина који заслужује дубоки наклон и сјећање.
Ако постоји доказ да је прије педесет година у Црној Гори било људи, надајмо се да ти трагови постоје и данас, да ће се пробудити, да ће у Влади бити макар неколико људи на које ће Црна Гора рачунати и да ће учинити нешто што ће се по добру помињати након педесет година.
У краткој биографији писца Ивана Токина осим датума рођења и основних биографским података стоји и посљедња реченица која каже: “Нада се најбољем”. Ни нама не преостаје ништа друго, осим да кажемо: “Надајмо се најбољем”. Вријеме је једини тест. Мајсторско решето. Тако бар веле.
Ђуро Радосавовић
Извор: Вијести
