Кад би постојала каква стратегија на нивоу државе, ех кад би икакве стратегије било, па да се крене од идеје да се Црна Гора научи коначно мору. Мало по мало, као да учи држава да плива. Јер, Будва је бетонирана, Петровац спичен, Улцињ хаотичан, Котору се пријети, а Бар је распојасан
На прсте се могу пребројати ресторани у Подгорици, Никшићу и Цетињу у којима се може јести морска риба. Односно, риба која је из нашег парчета мора, а не она што стиже с другог краја свијета, одмрзнута. То је најбољи показатељ колико је Црна Гора отуђена од мора, иако море сви воле, што би рекли воле га на причу. Ко воли море, обично воли и рибу. Ко има море, може да има и рибу у понуди, али нема потражње довољно. Математика је јасна. Нешто ту не штима.
Можда волимо поглед на море, с планина. Или да издајемо станове на приморју. Јер очито још увијек нам се море није примило до краја. Једно је отићи на одмор на море, а друго је уживати у мору и зими, кад пада киша и кад је влага. Море прије свега, треба схватити.
Немамо нашег Тому Бебића који би посветио себе и поезију мору. Нема ни Милана Милишића да напише збирку прича Отоци. Море нама служи за покривалице у спотовима музичара. То су неке пјесме склепане тако да покрију све, од патриотизма до туризма, а сви кадрови изгледају као да су са shutter stock-а. Обично ту иде снимак из дрона, боје прште и мору се дивимо више преко екрана него што га гледамо уживо. Нема ту кривице, само има жала за пропуштеном шансом. Штета је што имамо море, а на њега скоро и да не обраћамо пажњу.
Велику захвалност за афирмацију Црне Горе као државе која (уопште) има море треба исказати групи Who See. Њихових неколико албума направили су посебну везу, јер из сваке пјесме чује се море. Филм Ивана Мариновића “Живи и здрави” такође има море за једног од главних ликова. Све се у причи врти око нашег великог плаветнила, али непретенциозно, медитерански, са пуно духа, с правом. Мариновић има страшан њух за Медитеран, и наш специфичан удио у њему. Он као режисер обећава, очекује се од њега још много добрих прича и филмова.
Ипак је докучива љубав према мору. Ако читамо Јукија Мишиму “Морнар који је изневјерио море”, или било што од Хуга Прата, али и Бродског, Хемингвеја, то су оде мору, захвалнице, изјаве љубави и откривање мистерија.
Код нас се о мору мало и слабо пише јер нема што да се каже. О горама имамо толико пјесама, књига и есеја. Крутост стијене нам лежи боље. Али имамо самозване Медитеранске пјеснике какве сам помињао у претходној колумни. То је потпуни промашај, али је макар занимљиво видјети како се пјесник свим силама труди да звучи као медитерански пјесник. Осјетио је празнину на сцени, па се размедитеранио. У симболичком смислу поезије, он не зна ни да плива.
Зато постоје монументалне књиге, попут оне Медитерански бревијар Предрага Матвејевића. Он је пловио бибилотекама свијета како би скројио ту чаробну оду мору. Занимљива је и Друга Венеција у којој је до танчина објаснио све, па и дрвене понтоне из Истре, који и данас држе град.
Кад би постојала каква стратегија на нивоу државе, ех кад би икакве стратегије било, па да се крене од идеје да се Црна Гора научи коначно мору. Мало по мало, као да учи држава да плива. Јер, Будва је бетонирана, Петровац спичен, Улцињ хаотичан, Котору се пријети, а Бар је распојасан. Друге би нам птице пјевале да се држимо мора, како се држе тог плаветнила неке друге државе. Не само да извлаче из тог ресурса храну и паре, него љубав, енергију, креативност и све то користе да изграде имиџ!
Ђуро Радосавовић
Извор: Вијести
