Потпуно укидање свих (преосталих) српских институција у покрајини предвиђа се одмах после оснивања тог тела. Потом следи низ аката који ће до краја формализовати однос Србије и „Косова“ као независних држава: признавање докумената и симбола, размена сталних мисија и пристанак Србије на чланство „Косова“ у свим међународним организацијама (пре свега у Уједињеним нацијама и њиховим специјализованим агенцијама као што је Унеско)
Прихватајући тзв. европски предлог активности на реализацији „Охридског споразума“, Александар Вучић је у Бриселу учинио још један корак ка испуњавању свих западних захтева у погледу Косова и Метохије. Документ који је био на столу „процурио“ је не само у албанским него и у појединим западним медијима: он у огољеном облику представља потпуну капитулацију Србије, односно дефинитивно одрицање од Косова и Метохије као дела националне територије.
Већ и први корак тог предлога више је него понижавајући за Србију: албанска страна само треба да „почне“ да преговара око статута тела за самоуправу косовских Срба (како у документу дословно пише), док Србија истовремено треба да одустане од инсистирања на употреби звездице и фусноте уз назив „Косово“, као и од учешћа Унмика на регионалним форумима. Излишно је подсећати да се поменути текст односи на обавезу албанске стране да формира „Заједницу српских општина“, што је било договорено 2013. и 2015. године Бриселским споразумима; упркос томе, она ни до данас није формирана, а сваки корак у том правцу, по западном сценарију, повлачи за собом нове уступке српске стране.
Потпуно укидање свих (преосталих) српских институција у покрајини предвиђа се одмах после оснивања тог тела. Потом следи низ аката који ће до краја формализовати однос Србије и „Косова“ као независних држава: признавање докумената и симбола, размена сталних мисија и пристанак Србије на чланство „Косова“ у свим међународним организацијама (пре свега у Уједињеним нацијама и њиховим специјализованим агенцијама као што је Унеско).
Колико је предложени документ понижавајући и штетан за Србију говори и то што би тек после прихватања Србије да „Косово“ постане члан свих међународних организација спремних да га приме, косовска страна морала да „заврши процедуре за заштиту објеката српског верског и културног наслеђа“. Односно, косовски Албанци би, без противљења Србије, могли да остваре свој кључни захтев, чланство у УН, а да не морају чак ни да постигну договор око заштите наших највреднијих средњовековних споменика. Формално, статус нашег културног наслеђа биће остављен доброј вољи и разумевању косовских Албанаца, а то је, као што добро знамо, тешко очекивати.
Засад је Александра Вучића „извукло“ одбијање Аљбина Куртија да, макар и симболично, отвори разговоре на тему било какве самоуправе за Србе пре него што Србија пристане на чланство „Косова“ у УН. Али тешко да можемо бити задовољни тиме што су „преговори“ пропали услед Куртијеве ригидности. Нешто много злокобније се могло наслутити у његовом арогантном обраћању новинарима на српском језику (што су у званичним приликама албански политичари увек избегавали), које се свело на претње „Српској листи“. Судећи по том наступу, његов крајњи циљ није само елиминација „Српске листе“ из политичког живота на Косову и Метохији. Плашимо се да је прави циљ пре свега уклањање компактне српске већине на северу КиМ, која је Албанцима трн у оку још од уласка НАТО-а у нашу покрајину. Уколико је то план и ако он евентуално успе, Курти би се прославио у албанској заједници као велики „победник“ и „ослободилац севера од Срба“, што би му сигурно гарантовало дугорочни о(п)станак на власти. Курти иначе нема практично никакве опипљиве резултате које би представио својим бирачима; КиМ је црна рупа у Европи без икакве економске перспективе (једини ресурс који имају у изобиљу је лигнит, али њега не могу да искористе због „зелене агенде“).
У српској јавности садржај европског предлога је добро прикривен. Прећутали су га не само провладини него и опозициони, прозападни медији; ни они му нису посветили никакву пажњу, нити су упутили било какву критику на рачун „спремности“ српског председника да прихвати овако штетан и понижавајући текст.
После бриселског фијаска више нема никакве дилеме: Вучић је показао Западу да је спреман да „испоручи“ све што се од њега тражи. Наше прозападне опозиционе странке тешко да „западним пријатељима“ могу да понуде већу кооперативност у погледу Косова од Александра Вучића: шта је то што Вучић већ није учинио или ће ускоро учинити? А то много више занима Запад од питања увођења санкција Русији, где су прозападне странке ођедном „прогледале“ после изборе 2022. године и затражиле увођење санкција, иако су пре избора биле категорично против тога.
Не би било згорег када би се прозападне странке освестиле и најзад указале бирачима на погубну косовску политику власти, уместо што се непрестано свађају и деле, понављајући излизане и потпуно нереалне флоскуле о „европском путу“. Национално оријентисаним странкама се не може замерити ћутање о косовској политици власти: напротив, њихова критика те политике више је него убедљива. Али оно што је довољно интелектуално није довољно и политички. Национална опозиција морала би да буде много активнија и присутнија у јавности − а то практично значи да мора наћи начина да изађе из карантина у којем је, као по договору, држе и провладини и прозападни медији.
Богдан Петровић
Извор: Нова Економија
