Да ли вам је неко некада рекао да је купио плави аутомобил, а ви сте потом почели свуда да примећујете ауто исте боје?
Вероватно сте помислили да је то најновија пролазна мода и да га тренутно сви имају – можда ћете чак разговарати о томе са пријатељима.
Међутим, велике су шансе да је одувек постојао исти број возила те боје у вашем граду, а да ви тога нисте били свесни. Ово је познато као илузија учесталости и то је веома чест феномен. Велика је вероватноћа да ће задесити свакога у неком тренутку у животу и дешава се кад почнете да обраћате пажњу на ствари које су вам тек одскора постале важне.
О чему се ради?
Овај концепт, познат и као феномен Бадер-Мајнхоф, повезан је са памћењем.
Име „феномен Бадер-Мајнхоф“ почео је да употребљава 1994. године корисник немачког форума на ком је описао како је, након што је једном поменуо име немачке терористичке групе из седамдесетих Фракција црвене армије (РАФ) – познате и као Бадер-Мајнхоф, по презименима два главна лидера – почео свуда да га примећује.
Ово је навело друге читаоце да почну да наводе властита искуства са истим феноменом, тако да је он препознат и на крају постао познат по том имену.
Али то није био нов феномен.
То је нешто што је одувек било повезано са тим како функционише мозак код сваког од нас појединачно.
„Сад кад знате за нешто, чини вам се да се то чешће појављује“, објашњава докторка Неха Патак, дипломка са Харварда из психологије и биологије, у чланку објављеном на здравственој интернет страници WebMD. „Прво, ви поверујете да је то нешто почело чешће да се појављује. Потом, убедите себе да се реч, концепт или нешто друго раније није појављивало толико често као сада, што се зове пристрасност потврђивања. „Учесталост није заправо порасла, али вас је ваш мозак убедио да јесте“, додаје она.
Шта се дешава за мозгом?
Овај феномен је резултат два добро позната психолошка процеса, сматра Арнолд Звицки, професор лингвистике са Универзитета Стенфорд који је 2005. године први сковао израз „илузија учесталости“.
Са једне стране, на делу је селективна пажња, која нас наводи да се усредсредимо на оно што нам је важно у датом тренутку и одбацимо све остало, што је процес који је кључан за наше учење.
И, са друге стране, пристрасност потврђивања, која нас наводи да тражимо ствари које потврђују оно што мислимо у датом тренутку: тиме што видимо више плавих кола, почињемо да верујемо да су она чешћа, а што додатно учвршћује наше веровање да заиста има више аута те боје.
Пристрасност потврђивања може такође да појача оно што зовемо когнитивним пристрасностима уопште, будући да су људска бића условљена да траже објашњења како свет функционише и прилагођавају се ономе што открију.
На тај начин, ова илузија је повезана са тиме како функционише наш мозак код сваког од нас појединачно.
„Илузија учесталости, иако се не дешава свакоме – или се можда не сећамо да нам се десила зато што не морамо да будемо свесни да нам се та илузија учесталости дешава – има своју еволуцијску важност“, каже за ББЦ Џоана Риера, докторка социјалне психологије и клиничка психолошкиња.
„Нормално је да се дешава великом делу опште популације јер поседује еволуцијске факторе повезане са опстанком врсте. Друга ствар је што смо свесни“, објашњава директорка за обуку са специјалистичке интернет странице Психологија и ум.
Што ће рећи, имамо капацитет за перцепцију, а то значи да наш мозак не обраћа пажњу подједнако на све стимулансе зато што можемо да се усредсредимо само на ограничен број елемената, иначе не бисмо могли да се прилагодимо на окружење.
На основу овог процеса – званог перцепција – региструјемо неке елементе путем наших чула и обрађујемо их.
„Кад се снажно усредсредимо на неки конкретан стимуланс, то је зато што смо или недавно били изложени њему и био нам је занимљив, или смо били погођени неком живописном бојом или нечим што нас емоционално активира, или смо скорије били изнова изложени нечему; то нашу перцепцију чини отворенијом за тај тип стимуланса“, објашњава експерткиња за еволуцијске процесе.
То је зато што у том тренутку наш мозак вероватно региструје да је то оно што нам је важно.
И пошто нам је то важно, кад поново видимо сличан стимуланс, наш мозак ће му посветити пажњу, било да су то црвена кола, плава кола одређене марке или било који други тип стимуланса.
„Илузија учесталости стога повезује различите области мозга као што је обрађивање перцепције повезане са простором, која је у паријеталном режњу, али би извесну улогу могли да играју и сви елементи повезани са лимбичким системом; хипокампусне формације, које имају везе са памћењем, или амигдала, која је повезана са, на пример, страхом“, каже шпанска експерткиња.
На овај начин, емоционални елементи могу бити повезани у датом тренутку са илузијом учесталости посвећивањем више пажње том конкретном стимулансу, што објашњава зашто не реагује свако на исти начин на исте стимулансе и предмете.
На пример, ако ја видим трудницу и потом наставим да срећем труднице, то је вероватно зато што ми је у том одређеном тренутку у животу то нешто што ми је веома важно.
„Повезано је са емоционалним аспектима, али и са когнитивним. Можда сам изгубила дете или можда желим да будем трудна или сам можда и сама трудна. И тако, у том одређеном тренутку то је нешто што ми је веома важно“, каже Риера.
Дакле, различите области мозга играју улогу у илузији учесталости у зависности од типа стимуланса са којим се срећемо и то доводи до тога да свако од нас има различиту реакцију.
„То је нешто веома основно у психологији: предмет или елемент који срећемо не одређује сам по себи нашу когнитивну реакцију, у овом случају учесталост.
„Постоје когнитивне пристрасности или ирационална веровања која се појављују са предметом, али предмет не пружа то веровање. Ми смо ти, кроз наш читав емоционални систем, кроз начин на који доживљавамо ствари, који изазивамо ствари као што је илузија учесталости“, објашњава она.
Нема негативних последица по мозак
„Ако виђам много плавих аутомобила, рецимо да урадим неку хипотетичку дедукцију и помислим, да, заиста свуда има плавих аутомобила. То је основа за многе случајеве пристрасности који изазивају одређене перцептуалне модификације, као што је случај илузије учесталости“, објашњава Риера, док истиче важност адаптивног дела овог феномена.
„Ако сам, на пример, недавно појела воће које је било труло и осећам се лоше, највероватније ћу провести најмање неколико дана примећујући да се то чешће дешава или причајући са људима који су исто доживели. Мој мозак се прилагођава опасној ситуацији, отуд важност тога.“
„Пристрасност не мора увек да буде лоша. Понекад су пристрасности ту да нам помогну да се прилагодимо и преживимо у властитом окружењу“, додаје она.
То обично нема негативан ефекат, сем уколико није повезано са, можда, трауматичним елементима, као што је доживљавање саобраћајне несреће, на пример.
У том случају, према овој експерткињи, то би могло да се јави као симптом поремећаја повезаног са посттрауматичним стресом, на пример, али не мора нужно да изазове било какву врсту проблема или потешкоћа.
