Разговор водила: Јелена Копривица
Једна Маша из Рисна плаши се да њеног будућег супруга Београд, тај двомилионски град није искварио превише… Да ли је тај страх једне јунакиње из романа „Туђине“ Игора Маројевића оправдан или не, каква је била, а каква постала наша једина метропола, које је све трансформације претрпео од деведесетих наовамо Београд, и колико је турбуленција било у животима његових житеља, али и свих оних дошљака у престоницу најочитије је кад „савладате“ обимно издање насловљено „Београдско петокњижје“.
После двадесетак наслова, преведених на више од 15 језика, и бројних награда један од најцењенијих савремених књижевника у нас Игор Маројевић подвукао је црту и одлучио да читалачкој публици понуди делић свог богатог опуса у коначним верзијама. А заједничко везивно ткиво свих тих дела јесте – Београд.
У оквиру библиотеке „Изабрана дела“ издавачке куће „Књига комерц“ објављено је недавно „Београдско петокњижје“ Игора Маројевића. Састављено од два тома, ово петокњижје читаоцима дарује чак пет дела. У првом тому то су романи „24 зида“, „Туђине“ и „Партер“, а у другом – збирка „Београђанке“, као и „Роман о пијанствима“.
Упитан зашто му је било важно да изабрана дела, састављена од четири романа и једне збирке прича, у којима је, међу живописним јунацима, и Београд, сабере на једном месту књижевник Игор Маројевић у разговору за Нова.рс објашњава да је за тим посегао „најпре, из поетичких разлога“:
– Савремени београдски наративи писани су у маниру кртог реализма, како је део моје поетике назвала једна наша критичарка. Када буде објављена и „Етнофикција“, која за сада обухвата романе „Шнит“, „Жега“, „Мајчина рука“ и „Остаци света“, биће јаснија разлика поетике преобликованог реализма у мојим наративима из савремености у односу на етнофикцију којој подвргавам третман историје.
„Београдско петокњижје“ ми је било важно у овој форми и да бих ишчистио поједине наративе од реченица и пасуса који се понављају у другим наративима, а гдегде је било и тога. На крају, ако је само делимично тачна опаска издавача да је ова пенталогија један од бољих начина да се сагледају мутације Београда с краја 20. и почетка 21. века па и да се, како сугеришете, он може појмити као један од јунака петокњижја, тешко да сам имао другог избора до ли да га објавим.
Игор Маројевић о „Граничним стањима“: У прокламованој нормалности има много увежбаних психопата
„Случајно сам почео да пишем“. Тим речима отварате први роман „24 зида“, уједно и „Београдско петокњижје“. Да ли је ова реченица „примењива“ и на Игора Маројевића?
– Деведесете су биле гадне у сазнајном смислу: с обзиром на екстремни друштвено-политички контекст, бројни људи су редовно упадали у нерегуларне околности на које нису имали одговор јер их нису познавали. Кад ми је писање ублажило и донекле протумачило једну од таквих околности, схватио сам да ћу се бавити њиме, макар само због тога, макар не могао нигде да објавим оно што пишем нити и динара да зарадим писањем. Шта да се ради, испало је много боље него што сам се надао.
У „24 зида“, првом српском роману о сиди, брутално сецирате Београд деведесетих, онај на лошем гласу, али суочавате читаоце и с оним непознатим Београдом у ком живе особе који се боре против опаке болести. И све то кроз призму здравог младића који покушава да нађе место у том безнађу, а опет успева у себи да сачува нежност и храбар је и да ризикује живот зарад љубави. Делује нестварно, па постоје ли такве личности?
– Деведесетих сам лично познавао таквог мушкарца, у међувремену је отврднуо и самим тим издао себе. Али да није огрубео, пошто је био много осетљив, данас вероватно не би био међу живима. На Балкану па ни у Београду није лако бити не само жена, што је већ само по себи разумљиво, него ни мушкарац с обзиром на готово посвемашњи неформални императив „Чији је већи!?“ Па ипак, личности попут главног јунака „24 зида“ морају увек постојати јер би све било бесмислено да не постоје, а није баш све бесмислено, мада много тога јесте.
„Више нигде нисам имао мира“, казује главни јунак другог романа – „Туђине“. И, заиста, као да га је све снашло. Очево самоубиство, па девојке, те мрак, наизглед, чаробне Боке, па црногорских гудура, губитак детета, бомбардовање, санкције, тмурни Београд… Како преживети све то да би се – отворио пут?
– И у случају Ратомира Јауковића, како се зове главни јунак „Туђина“, и иначе, сплет тешких околности може се превазићи посредством стрпљења – које је, монтењовски речено, једина мудрост – гледања на дуги рок и занемаривања краткорочне перспективе, строгог избора саговорника и хране за главу, игнорисања чаршијских будалаштина и медијских вишкова.
Благоје Јововић – завјетни јунак у „Сликописању“ Игора Маројевића (Први дио)
Кад исти тај јунак „Туђина“, иначе Црногорац, први пут крочи на тло Београда казује: „Осетио сам се као код куће“. Да ли сте и ви имали такав осећај дошавши први пут у Београд?
– С једне стране јесам јер су даркери и окаснели неоромантичари половином осамдесетих по правилу радо примали у друштво дошљаке сличног поетичког сензибилитета који је откриван одевањем и одређеним местима за излазак. И уопште цела та алтернативна екипа била је отворена. Сећам се како сам тих година упознао Коју, покојног Чарлија Милашиновића, покојног Бору Миљковића (Тони Монтано, прим.аут.), покојног Малишу из бенда „НБГ“… Није за та познанства било већег повода него што је сличан аутфит, или слична реакција на једну те исту песму пуштену, рецимо, у клубу „Академија“. С те стране ми осамдесете заиста дођу као изгубљени Косовски бој урбаног Београда. С друге стране, у неким другим круговима као да је била мана што неко није рођен у Београду. Али такво расположење није дуго трајало, па наравно да није, с обзиром на почетак међунационалних гложења и ратова.
Већина ваших јунака, можда понајпре Лука у „Партеру“ припадају изгубљеној генерацији, рођеној у, наизглед, срећно време, а стасалој у ратном вихору и немилом добу на овом простору с краја 20. и почетка 21. века. Колико је, онда, тачан исказ једног од њих како би био жељан да „што безболније и што више по страни отрпи баченост у живот“?
– Мени се чини да је прилично тачан, али и да тако нешто није ни мало тражити. То је, отприлике, позиција какву сам заступао у одговору на ваше питање „како преживети све то да би се отворио пут“? Јесте незгодно припадати изгубљеној генерацији, али верујем у здрави, несолипсистички, индивидуализам као у последњу брану.
У збирци „Београђанке“ јунакиње прича су, углавном, суочене с животним недаћама. Бивају изложене вршњачком, породичном насиљу, оном на послу, малтретману од стране мушкараца, па не чуди кад једна од њих каже: „Живот жене почиње тек када дигне руке од мушкараца“. Видите ли, заиста, Београђанке као несрећне?
– Мени се чини да, мање-више, свака трећа приповест из те збирке носи неку врсту органског хепиенда. С обзиром на то шта је све последњих деценија наш главни град претрпео а са њим и његове житељке, па и на њихове засебне муке какве спомињете у питању, уколико би свака трећа наша суграђанка била срећна, и ја бих тиме био срећан, не би то било баш мало.
Кроз тежак, но и духовит „Роман о пијанствима“ „чују се“ реченице како „алкохоличари имају доста разумевања за себе“ или су „непоуздане особе које ће издати чак и алкохол“…
– Ако се икоме обраћа осим пословичним индивидуалцима, „Роман о пијанствима“ се обраћа пре свега јединкама које пате од феномена прве чаше односно онима којима је, из сасвим друге пословице, једна чаша таман, две су им превише а три премало.
„Родни град ми је из Берлина почињао да личи на комфоран гроб у који особа легне још за живота, с надом да ће умрети што касније“, утиска је једна ваша Београђанка. Као неком ко с дистанце, из Барселоне може да посматра Београд, делите ли овај суд?
– Мени је та реченица пала на памет управо у Барселони. Тако ми се у последњем боравку у главном каталонском граду оцртало да је, недавно привукавши мигранте и боље стојеће Русе и Украјинце, а затим, логиком масовног прилива, и друге странце, између осталог Англосаксонце, Београд постао оно што је била Будимпешта с краја 20. и почетка 21. века: туристички – и не само туристички – атрактивна метропола Источне Европе. Исто тако, у Београду ми дистанца омогућује да сагледам неке аспекте Барселоне, Црне Горе и Бачке. Гледам да пишем о ономе што познајем али и према чему, у исти мах, могу да успоставим дистанцу. И прво и друго, на различите начине, може да помогне веродостојности.
Овај жилави и на скоро све спреман народ остаће исти онакав какав је одувек, пишете у једној причи, а у једном од романа како овде „већина људи не мисли“. Но, испоставило се протеклих месеци да неки мисле и нису баш на све спремни. Мислим на студенте, а и све оне грађане, међу њима и културне раднике који су им се придружили на улицама Београда, Новог Сада, Ниша… Сматрате ли да ће овај бунт имати позитивно исходиште и да ли је овом народу, коначно, свега преко главе након 12 година владавине практично једног човека?
– Ма чујте, „Београдско петокњижје“ не само да је криво што није антиципирало актуелне протесте него и што до њих није раније дошло. Озбиљно, кад се књижевно дело чита дословним тумачењем засебног исказа његовог лика или приповедача а онда то упореди са друштвеном збиљом, може се доћи до разних несувислих закључака.
Не мислим да смо дошли дотле да овом народу буде преко главе тренутне власти. Можда сам додуше нешто пропустио, у последње време нисам био у Србији. Но, мислим да су студенти протестима показали да добро познају Устав, владајућу коалицију али и опозицију. Волео бих да у том духу, кад им буду испуњени сви захтеви, направе изборну листу или стану иза неке од њих. То би можда био начин за краткорочно и средњерочно свргавање владајуће коалиције у три највећа града у Србији. Не бих дугорочно прогнозирао, та оптика је овде одвајкада најугроженија.
И сами сте се бавили новинарством, што провејава кроз дела у „Београдском петокњижју“. А како вам новинарство, и медији уопште, данас делују? И да се позовем на бригу једног „углађеног уредника економије“ и питам – Може ли се уистину живети од писања?
– Новинарство и медији у Србији су језиво подељени с обзиром на то да ли заступају власт или опозицију. Мислим да је деведесетих, и самим почетком 21. века – онда кад сам се бавио новинарством – у медијима било много више и места и слуха и за опозиционо мишљење и за нијансе. А да ли се може живети од писања? Ево ја се последњих шест-седам година претежно бавим тиме а нисам приметио да сам умро.
Иако сте још увек актуелни лауреат Виталове награде за збирку новела „Гранична стања“, прошло је пет година од изласка вашег последњег, хваљеног и награђиваног романа „Остаци света“. Да ли је време за нови роман?
– У једну руку, „Остаци света“ ми, нескромно речено, јесу поставили високе стандарде. С друге стране „Етно“ и као завршно штиво „Етнофикције“ има посебну тежину, па нисам ни стога журио с новим романом. Средишња епизода говори о лекару Зигмунду Рашеру који је на претежно словенским затвореницима у Дахауу експериментисао како би сазнао услед колико ниске температуре тела човек умире, како га је најлакше загрејати, колико дуго може да живи без ваздуха… Планирам да ускоро посетим речени логор за теренски део истраживања, а мислим да ће књига изаћи почетком јесени.
Извор: Нова.рс
