Пише: Александар Живковић
Обиљежавање великих јубилеја има смисао само ако нас подсјећа на предстојеће задатке.
На Никољдан се навршава 120 година од чина Господара Николе I Петровића да народу подари Устав за Књажевину Црну Гору. Велики датум који обавезује да му се приступи са што мање фразеологије. У том смислу, ваља рећи да Господар не би изашао из самодржавља, да то није учинио и његов покровитељ, руски цар, након револуције 1905. године. Легитимисању монархије било је потребно и Народно представништво, парламент. Са њим су почеле и страначке борбе.
Технички, Никољдански устав био је веома добро написан. И то нас одмах приморава на питање: какав је данашњи Устав Републике Црне Горе?
Рекло би се: врло непрецизних подјела надлежности, замишљен за вјечну владавину једног човјека и његове партије. То није ни чисто парламентарни, није ни предсједнички систем, него неки њихов бастард. Један од текстописаца, познат као срећни добитник у кладионицама, Благота Митрић, био је свјестан тога, па је касније захтијевао да се Устав потпуно подреди персони Мила Ђукановића!
Што је још, можда, горе правосудни и буџетски систем остали су у лимбу произвољности.
Изгледа да је тзв. идентитетски дио највише занимао постреферендумске уставотворце, уз познату улогу у тој работи Ранка Кривокапића, Света Маровића и несретњег Небојше Медојевића. Сада ДПС највише брани тај тзв. идентитетски дио устава (заправо неофолклорни у једној старој земљи јасног историјског идентитета), чиме кочи неопходну стабилизацију државе.
Супротно томе, снаге које су за дефинитивно развлашђење ДПС-а и стављање ad acta његовог система, требало би да инсистирају на промјени устава. Требало би, али то не чине, јер знају да у томе нема двотрећинског консензуса. Бар за сада.
Зато би се најбоље урадило, прослављајући годишњицу Никољданског устава, када би се кренуло у подизање грађанске свијести о томе колико је неодговарајући садашњи устав Црне Горе, по коме, на примјеру који смо видјели, Влада у оставци може да предлаже буџет (!), а таквих парламентарних намјерних „рупа“ у уставу има колико су другови хтјели.
И треба нагласити, ни надани улазак у ЕУ неће ријешити уставно питање у Црној Гори. То морају да учине сами Црногорци, на неки од скорашњих Никољдана, на примјер, ако Бог да и свијест народа.
