Скуп под паролом „Србија наде“ био је – то јест, требало је да буде – више од каприца једног вође, вечно несрећног јер није универзално вољен. Требало је да буде упечатљива реклама са једном поруком: нас је ипак више. Од тога је испао отужни покисли митинг са којег су људи гледали да утекну. Првог међу нама је од пролећног пљуска више бринуло што је скуп њему у част био фијаско код најважнијег: ипак их није било више.
Мора да посебно боли што, упркос напредњачким звонима и прапорцима, списковима и аутобусима, протести против насиља окупљају више људи који долазе својом вољом. Та добровољност може, додуше, да нас навуче на једну странпутицу, али о томе нешто касније.
Напредњаци ни мешавином војничке организације и принуде више не успевају да оставе утисак непобедивости. То не могу да сакрију ни кадрови Пинка који је у петак избегавао широке углове и снимке из ваздуха, јер би се видело како кишобрани одлазе са, на крају, празњикавог платоа. Информер је на дан митинга објавио на насловници како Вучића чека двеста хиљада људи, и тако измислио нови жанр – извештај са догађаја који тек треба да се деси. Тужне парамедијске вратоломије можда могу да преваре још по којег пензионера, ама не могу да преваре самог Вучића. Он је из предострожности командовао промену тактике: сви смо другари, сви протестују јер воле Србију, дајте да причамо, ево рекао сам Митровићу да угаси „Задругу“, па будимо људи и будимо јединствени јер ено Курти и други непријатељи само чекају да се покрвимо међусобно.
Ту му као специјални ефекат дође формално напуштање чела партије, е да би се Вучић указао као лидер општенародног покрета. У септембру сам овде писао о том покрету као „ребрендирању“ СНС или, што би наш човек казао, исто срање, друго паковање.
То је требало да буде претпоследњи корак у еманципацији Вучића од било какве формалне улоге (он ионако није председник земље или партије, него оберканцелар свега). У последњем кораку би Вучић баталио сваку функцију и земљу водио кроз непрестана гостовања на телевизијама одакле би хвалио, кудио, издавао наредбе и диктирао правце незадрживог развоја.
Вучић је оснивање покрета планирао као параполитички догађај који би размрдао учмалу политичку сцену. Али, сада мора да жури гоњен збивањима на која није могао да утиче. Ни на то да једно дете и један младић реше да направе покоље, ни на то да покуља нагомилано незадовољство против режима. А богами ни на то да опозиција – коначно – нациља праву мету, наиме Вучићеву медијску машинерију.
Показује се да је ту суштина напредњачке управе. Вучић би пре дао и Гашића и Вулина него Оливеру Зекић, или како се већ називају људске алатке без посебних својстава што су постављене у РЕМ. Пре би дао Ану Брнабић него Митровића и Пецонија. У Србији је на снази телевизијска аутократија.
Ту се враћамо до бројки са улица. Наиме, грађанин који добровољно шета вероватно има јачу кичму од оног који је доведен на митинг, ама и један и други на изборима имају по један глас. Систем у којем једанаест заведених, преварених или принуђених људи може да надгласа десет информисаних грађана није посебно добар систем – али је и даље бољи од свих осталих.
Што води опозицију питању свих питања (на које годинама није нашла одговор): како да енергију са улице претворе у неку организацију, у гласове и на крају у освајање власти? Како да, претходно, испослују да се идући избори одвијају у иоле фер условима?
Питање је тим теже што људи на улици мисле својом главом па се разуме да о неким стварима мисле различито. Некима су протести превише или премало српски, превише или премало радикални, превише или премало политички. Увести масу у какву-такву дисциплину није лако, али је неопходно ако се хоће политички успех.
У супротном, енергија и мешавина туге и беса имају рок трајања, што се лепо видело током претходних таласа протеста. Кад се људима учини да шетња постаје празни ритуал, онда радије одлазе да за свој грош шетају Калемегданом или Кошутњаком. Вучић има беле фигуре, време на сату цури. У завршници ће играти на изнуривање и раздор протесног покрета, на то да ће сукоби на Косову потиснути домаће незадовољство у други план. Вучић зна да му одговара и реми, али већ му се омакло пар нервозних потеза. Питање је само да ли ће друга страна имати довољно чврсте живце пре него што падне заставица.
Немања Рујевић
Извор: Данас
