Пише: Јасна Ивановић
Са главне аутобуске и жељезничке станице у Подгорици путник ће се, нетом изађе, наћи у једном од подгоричких џепова, микрокосмосу који предочава, боље но било која карта, гдје се то путник обрео. Град који лежи на пет ријека, али и на барут-сувим пољима, град који траје на сопственим противречностима, примјерено је представити илустрацијом, кроз живот једне његове чворишне тачке, грађевине чији је камен упио и зло, и добро, и славу, и јад, живот куле с које се тако добро види ко је ко и куд ће ко у овом граду.
Сторија о Јусовачи, најпознатијој као тзв. Кажњени завод, морала би почети фактом да је то једна од ријетких грађевина које су претекле катастрофална бомбардовања Подгорице у првом и другом рату. Зато она стоји као доказ историјске неумитности да затвори и погребне службе раде у ма какво доба, али и као доказ да пријатељство нема алтернативу, те да, ако није добро, није крај.
Име је добила по свом градитељу, Јусуфу Мучину Крнићу, за којега је остало записано да подгорички муслимани, послије Аџи-паше Османагића, нису имали бољег човјека. ,,Један од најбољих јунака својега доба, добар војсковођа и фин политичар“, хвали га у својим хроникама Илија Златичанин. По породичном предању, Крнићи су поријеклом из Албаније. Родоначелник Крно био је православни свештеник, а браћа и потомци су му, примивши ислам, дошли у Подгорицу. Јусуф је растао сиротно, аргатујући у Дољанима за пет гроша дневно, но у честим чаркама између Подгоричана и околних племена пролазио је славно, да ,,ни једног боја није било а да није посјекао коју главу или се ранио“. Славно је пролазио и као трговац, нарочито откад је по препоруци виђених људи почео да снабдијева ни маље ни више него двор краља Николе. Трговина сољу, рујем, бухарицом, воском, медом и другим убрзо га је обогатила. Но најславније доба његовог живота, када ће изградити Јусовачу, почиње једном чудном околношћу, чија ће се противречност, како смо раније наговијестили, показати као темељна особина Подгорице.
Након што је Црна Гора изгубила рат с Турском 1862. године, Марко Миљанов предложиће Дервиш-паши да постави баш Марковог љутог противника у потоњим борбама, Јуса Мучина Крњића, за забита свих Куча са сједиштем на Медуну. Вјешт дипломатски потез Марко ће правдати потребом да се постави ,,чо’ек који зна наш положај, наш језик и наше стање“, а не некакви ,,Ћурте, Арбанаси, Тоске и Бог би знао ко, који ништа не знају већ нас киње, глобе, тамниче и убијају“. Сјутрадан је Јусо Мучин постао забит свих Куча, а надаље и најбољи пријатељ Марка Миљанова.
Пријатељство с Кучима Јусо је доказивао и у приликама које су опасне по живот, или још горе опасне по част. Подгоричани су извезли неколико верзија приче о томе зашто је он, ипак, поткрај живота окренуо леђа Марку Миљанову. Најзанимљивија је верзија по којој су се двојица првака разишла у плановима оснивања засебне државе – микрокосмос међу царевинама. ,,Кад су се Марко и Јусо упознали на Цетињу, па послије продужили своје пријатељство, дошли су били до идеје да и у Зети оснују нову зетску државу са сједиштем у Подгорици. Марко је обећао Куче, Братоножиће, Васојевиће и Пипере, а Јусо Зету са њеним градовима Подгорицом, Спужом и Жабљаком, Арбанију и неки дио Бјелопавлића. Али кад се дошло до тачке која је морала да одреди владара, па како су обојица претендовали, на то није хтио ниједан посустати. И тако је у пројекту држава распала се прије него је и постала“, записао је Илија Златичанин. О убиству Јуса Мучина верзија је само једна – убили су га рођаци Марка Миљанова, ујесен, усред Рамазанског поста 1875. године. За овај чин осветничкој хајци платило је главом 13 Срба у Подгорици.
Јусовача је дијелила судбину свога градитеља и његових пријатеља. Јусови двори, сазидани нешто мало прије 1879, када ће Берлински конгрес Подгорицу додијелити Црној Гори а подгорички се муслимани и међ њима Крнићи дати у избјеглиштво, остали су пусти. У њима ће једно вријеме живјети и војвода Марко Миљанов, све док Крнићи из избјеглиштва не одлуче продати ово здање црногорским властима за 150 наполеона. У то вријеме Јусови двори служили су ,,за школу музичку, у којој су учили књажеву музику“, а нешто око 1893, по суду Илије Златичанина, у вријеме кад је Подгорицом управљао Андрија Радовић а број књажевих кажњеника растао, претворени су у Кажњени затвор. Прва званична установа ове врсте у Црној Гори сабирала је у своје тијесне и мрачне одаје махом политичке затворенике, противнике књажеве, а потом, током II светског рата, противнике фашиста. Историчари ни данас нису утврдили тачан број невољника који је прошао кроз Јусове дворе, али Подгоричани их памте на хиљаде, међу њима и старце, жене и дјецу.
Упркос мучним сведочанствима о терору Кажњеног затвора, Подгоричани Јусовачу познају много више као тачку отпора, мјесто гдје се давала жртва слободи. Зато је изузетно важно што је у наше вријеме покренута обнова запуштеног здања, а с тим и, вјерујемо, обнова запуштеног предања. Непосредно уз сада већ умивене зидине Јусоваче сасвим скоро постављено је ново подгоричко обиљежје, у спомен старог пријатељства митрополита Амфилохија и Халита Ђечевића. Путницима и потомцима на наук да се благослов може наћи и у микрокосмосу противречја, и да није крај, ако није добро.
