Имајући у виду колико се у Црној Гори и даље ћути о Голом отоку, о чињеници да је процентуално можда највише људи на том острву било из Црне Горе, није ни чуди што је и сјећање под хипотеком
Много је ружних мјеста и тргова у Подгорици. За почетак, онај главни градски трг не само што нема функцију, него далеко од тога да је лијеп. Мајстор Муги направио је “трг који се заобилази”. Није Подгорица чувена по љепоти, нешто друго је посриједи што тај град чини градом. Нешто на прву лопту недокучиво, по мало и тајно.
Али једно је мјесто било посебно по својој забачености. То је Трг Голооточких жртава у Подгорици, смјештен или можда боље речи бачен, неким чудом завршио тамо поред аутобуске станице. То је трг који људи примијете само ако имају тежак кофер са поломљеним точкићем, па чекају дуго такси. И ако се вртите у круг без идеје што да радите са собом, кофером и успоменама са пута, у једном тренутку угледаћете плочу на којој пише: “Трг Голооточких жртава – нека вам је слава мученици”. Ни мало случајно, црвеним упечатљивим словима је исписано “нека вам је слава мученици”. Јако, имајући у виду што се све дешавало на том Голом отоку и колико је невиних мученика тамо трпјело све што није намијењено човјеку и да су прошли све што није ни мало људски.
Провукао се прије неколико година наслов у новинама “Споменик палим логорашима и трг на земљи под хипотеком”. Трг Голооточких жртава припада приватној фирми, тако да је трг под хипотеком. Имајући у виду колико се у Црној Гори и даље ћути о Голом отоку, о чињеници да је процентуално можда највише људи на том острву било из Црне Горе, није ни чуди што је и сјећање под хипотеком. Можемо само да замислимо што би на то рекао Владо Дапчевић. Ријеко ко осим бивших голооточана се усудио о том мјесту, људима и дешавањима нешто крикне.
Провлачи се Голи оток у траговима, прилично пажљиво и кроз књижевност и филм. “Кад су цветале тикве” писао је голооточанин Драгослав Михајловић, који је добар дио свог живота и рада посветио сјећању на то острво и свему што се тамо дешавало. Концепт филма “Отац на службеном путу” заснован је на Голом отоку, а Сидран говори да је најклимавији дио тог бриљантног филма и сценарија управо разлог зашто је отац отишао на Голи оток, јер како каже, то се није (са)знало. Превише људи никад нису сазнали зашто су спаковани на Голи оток, што су скривили и зашто су трпјели.
Хрватски истраживач и историчар Мартин Первишић написао је важну књигу “Голи оток историја”. Ова књига није тралалалогија, није рекотиречеми, ово је озбиљна студија заснована на архиву Удбе у коју је Первишић имао увид. У Хрватској, држави која припада Европској унији историчар је имао прилику да се при обради ове теме користи архивом. Да ли је уопште коме у Црној Гори пало на памет да користи архив Удбе за свој рад, или је то незамисливо и неоствариво ко зна до кад. Куца ли ко на та врата и да ли ико отвара? Како ствари стоје, вјероватно се никад неће ни отворити. Мартин Первишић је разговарао и са преживјелим осуђеницима, али и са Јовом Капичићем за ког у једном интервјуу каже да док су разговарали Капичић је имао чврст став о Голом отоку, те да ако је био тако радикалан са скоро деведесет година, какав ли је тек био са тридесетак година, колико је имао у вријеме кад је Голи оток “радио”.
Ко зна што ће бити са спомеником у Подгорици, ту код аутобуске, спомеником који је под хипотеком. Ко зна што ће бити са Голим отоком, острвом на Јадрану, можда некад постане музеј, а можда постане луксузно одмаралиште као наше острво Мамула. Некад мучилиште, данас одмаралиште. Било па прошло, пуј пике не важи се.
За ову прилику ваља се подсјетити стихова пјесме Darkwood dub-а:
”Све што вртлог вира крије/Као да се никада догодило није.”
Ђуро Радосавовић
Извор: Вијести
