Гориво је сада веома скупо добро због рата у Ирану, што је лоша вест за светску економију
Поморство је разгласило аларм да би неке кључне луке могле пресушити, што би принудило бродове да се укотве; залихе горива посебно су ниске у местима као што су Сунгапур и Фуџејра
Традиционални однос између сирове нафте и мазута (нафтног горива) је разбијен, те су цене мазута много више него што је очекивано, и досежу 140 долара по барелу у Сингапуру и скоро 160 долара у Фуџејри
Пише: Хавијер Блас
Превео: Милош М. Милојевић
У нафтној индустрији, мазут (нафтно гориво) је познато као нешто што је близу самог дна пословичног бурета. Уобичајено је јефтино, нико га не воли и, кључно, пристиже са дна дестилационе нафтне куле – високог комада рафинеријске опреме где се сирова нафта загрева и дели на више нафтних производа. Али рат у Ирану потпуно је окренуо индустрију наглавачке. Мазут је сада изузетно скупо добро – и то је лоша вест за светску економију.
Све до сада, енергетско тржиште се релативно успешно прилагођавало ратном шоку, уз цену сирове нафте која се кретала око нивоа од сто долара по барелу. Али ситуација са мазутом је постала забрињавајућа, а не привлачи довољно пажње. Засењена другим стварима које пристижу из виших делова дестилационог процеса – дизелом, авионским горивом и, надасве, бензином – мазут игра огромну улогу у савременом свету, напајајући теглећег коња глобализације – контејнерске бродове.
Проблем није само што је ово гориво постало сулудо скупо; права брига јесте да неке луке могу остати без њега, присиљавајући све врсте бродова, од оних за пренос контејнера до бродова за пренос расуте робе, да стану. Поморска индустрија, која је углавном одмерена у својим јавним наступима, је огласила аларм за узбуну. Винсент Клерк, генерални директор поморског гиганта АП Молер-Маерс А/С, изјавио је за француску новину Ле Монд прошле недеље: „Уколико не учинимо ништа, ризикујемо да пресуше пунктови за снабдевање у Азији“.
На основу мојих сазнања из индустрије, залихе мазута су изузетно ниске у две од три највеће локације за складиштење: Сингапуру, и Фуџејри у Уједињеним Арапским Емиратима. Проблем почиње да се помаља на још неколико других места која се убрајају међу десет највећих пунктова, иако снабдевање добро стоји у Европи као и у америчким лукама. Овај проблем је додатно наглашен зато што је свет већ исцрпео своје прве линије одбране од нафтног шока: заобилажењем рафинерија и посезањем за стратешким нафтним резервама. Надаље, само ће разарање потражње вишим ценама, моћи да одржи потрошњу до нивоа доступне понуде.
Волстрит пажљиво прати цену сирове нафте, посебно западнотексашку мешавину лаке нафте (West Texas Intermediate, скраћено WTI) којом се тргује у Њујорку а потом и нафту типа брент којом се тргује у Лондону. То су референтни типови нафте које сви прате, од инвеститора у обвезнице до руководилаца централних банака. Међутим, у стварном свету се купују рафинисани нафтни производи као што су бензин, дизел и мазут, те су цене после рафинације оно што је нама битно.
Уобичајено, цена сирове нафте и цена рафинисаних производа креће се у пару, где су потоње нешто више како би се у обзир узели трошкови рафинисања. Али времена нису нормална. Сада је разбијен традиционални однос између цене сирове нафте и мазута. Брент се креће негде око сто долара по барелу, што упућује да цена нафтног горива не би требало да је много више, чак и када се дода уобичајена маргина трошкова рафинерија[1]. У стварности, сада је много скупље.
У Сингапуру мазутом се тргује по цени од око 140 долара по барелу. У Фуџејри, кључној луци за допуну горивом тик до Ормуског мореуза, из руке у руку прелази по цени од близу 160 долара по барелу; а неке мешавине које задовољавају строже стандарде за заштиту околине досежу цену и од 175 долара по барелу. Ово су нечувено високе цене, које далеко надмашују највише вредности из 2022. односно из 2008. године. И нека вам је са срећом у потрази за бурадима. Трговци преко телефона наводе цене које важе свега неколико минута, по принципу узимај шта се нуди или пропушташ робу.
Хавијер Блас: Америка мора пошто пото отворити Ормуски мореуз
Кривицу сноси затварање Ормуског мореуза. Поморску пут није само уско грло за превожење милиона барела сирове нафте; већ је такође и путања за велику количину мазута који рафинишу саудијска, кувајтска и емиратска постројења. Заједно, ове рафинерије производе двадесет одсто светског мазута којим се тргује на међународном тржишту, према подацима Међународне агенције за енергетику. Персијски залив је далеко мање важан за друге деривате као што је, примера ради, бензин.
Поврх тога, сирова нафта из Персијског залива, просечно доноси више мазута него сирова нафта из других подручја, што додатно појачава овај проблем. Узмимо на пример арапску лаку, знаменити саудијски барел. Ставимо је у дестилациону кулу и педесет одсто онога што одатле изађе је такозвани „преостатак“, материјал који се користи за производњу мазута, у поређењу са једном трећином од барела западнотексашке нафте. Чак и уколико рафинерије у Азији пронађу алтернативну сирову нафту из, рецимо, САД, или чак из Русије, резултат ће бити мање мазута него раније.
Бродарске компаније и нафтна индустрија јуре да ублаже овај проблем, премештајући гориво из лука у Европи (на пример Ротердама или Гибралтара) и Америци (Лонг Бича и Панаме) у Азију. „Почели смо да организујемо премештање залиха са једног на други континент и настављамо да радимо“, изјавио је Клерк, шеф Маерска.
Али што дуже Ормуски мореуз остане затворен, виши су ризици да бродови неће имати довољно горива да наставе са пловидбом. Можда долази са дна бурета, али мазут и даље може да постане проблем на самом светском врху.
Извор: Bloomberg
[1] Врло често мазут кошта мање од барела сирове нафте, уз то да га рафинерије продају са губитком само зато што је то нуспродукт процеса рафинисања потребног да се добије оно што рафинерије желе да продају: производе високе вредности као што су бензин или дизел
