Европски најбољи пријатељи су уједно и њени најгори непријатељи – високе цене заиста су решење за пораст цена, али по коју цену?
Европско тржиште природним гасом тргло се из августовског дремежа. Ризик штрајка у Аустралији, највећег светског произвођача течног природног гаса (ЛНГ-а) био је довољан да у једном тренутку подигне цене више од педесет одсто. Недељама пре почетка октобра када почиње грејна сезона, раст цена је свакако забрињавајућ. Међутим, немојте још да паничите.
Прво, ризик је још увек само – ризик. Преговори о платама напредују, и поремећај снабдевања вероватно ће бити избегнут. Како опасност буде минула, тако ће и цене да падају. Али, још важније, Европа има још снажнијег савезника у борби да се цене гаса одрже под контролом у наредним, хладнијим месецима: изузетно ниску тражњу.
Произвођачка криза која је запљуснула континент – индустријска активност у Немачкој доживљава контракцију већ четрнаести узастопни месец – је најбољи лек против оскудног снабдевања. Са таквим пријатељима, коме су потребни непријатељи?
Европа побеђује своју енергетску кризу захваљујући утицају који споменута криза има на индустријско језгро. Широм континента, многе енергетски интензивне компаније нису биле кадре да се носе са повећаним ценама енергије. Вештачка ђубрива, хемијска индустрија и металургија, индустрија стакла, папира и керамике су посебно тешко погођене. Свим тим, сада затвореним фабрикама више нису потребни ни гас ни струја.
У Немачкој, активност међу енергетски интензивним компанијама опала је у јуну скоро 18 одсто у односу на крај 2020. године, према званичним подацима. Током истог месеца, потражња за индустријским гасом је такође опала 18 одсто у односу са претходну годину. У јулу, потражња за гасом је доживела још дубљи пад, од 22,9 одсто у односу на претходну годину, што је за сада највећи пад током 2023. године. Када се објаве званични подаци о индустријској производњи за јул за неколико недеља, пад у потрошњи енергије требало би да укаже на даље опадање индустријске активности.
Стање је слично широм континента. Истина, један део пада у коришћењу индустријског гаса односи се на мере које повећавају енергетску ефикасности пре него на уништење тражње. Али један део опадања се може приписати преласку на горива која више загађују, као што су нафта и угаљ. Тражња гаса за производњу електричне енергије такође је била слаба овог лета, пошто је хладно, свеже време у већем делу Северозападне Европе умањило потребу за коришћењем расхладних уређаја, док је производња електричне енергије ветрењачама истовремено била доста снажна.
Због слабе произвођачке активности и мање потрошње гаса за производњу електричне енергије него што је очекивано, Морган Стенли сматра да је укупна потражња за гасом у Европи била око 15 одсто испод петогодишњег просека, чак и када се коригује у односу на утицај временских прилика. Уз малу потрошњу и обилно снабдевање течним природним гасом, Европа је била у прилици да убризга рекордне количине гаса у подземна складишта током пролећа и лета – упркос томе што већина земаља у региону више нема приступ снабдевању преко руских гасовода.
Европске резерве гаса су напуњене до 92 одсто – што је рекордно висока количина за ово доба године. Уколико се настави садашњи темпо складиштења, резервоари би могли да досегну сто одсто попуњености до половине септембра. Стога, чак и уколико се продужи штрајк аустралијских радника Европа ће по свој прилици стићи до врха резервоара крајем октобра или почетком новембра, у поређењу са просеком од 91 одсто за период између 2010. и 2019. за то доба године. Додатни амортизер требало би да умири тржиште.
Но, упркос томе, то доноси мало утехе континенталним индустријалцима. Сада, европске цене гаса крећу се око 35 евра (38 долара) по мегават часу, у поређењу са просеком од свега нешто преко 20 евра у периоду 2010-2019. година. Велепродајне цене електричне енергије крећу се преко 140 евра по мегават часу, што је више него троструко у односу на просек за период 2010-2020. који износи 38,5 евра.
Проблем за индустрију није само што су садашње цене далеко више него пре но што је Русија напала Украјину. Прави проблем јесте да компаније знају да ће било какав проблем у снабдевању, стварни или његова пука перцепција, изазвати нагли скок цена, зато што је чак и са скоро пуним резервама, Европи потребан сав гас ког може да се домогне како би прегурала зиму. Производни сектор остаје онај део потрошње где се изводи уништење тражње када је то неопходно. Стога, то је разлог због чега много руководилаца преза од обнављања производних капацитета, плашећи се да реактивирају фабрику само да би она убрзо била поново погођена вишим ценама.
Равнотежа понуде и потражње гаса у Европи и даље је несигурна. Само изузетно слаба потражња у индустрији уравнотежује систем. Обилне резерве помажу, али чак и са њима, Европа не би прегурала зиму уколико би се сва потражња за индустријским гасом вратила на предкризни ниво. Стога, цена избегавања енергетске кризе је дубока рецесија производног сектора, и дугорочни губитак економског раста. Анализа коју је објавио Међународни монетарни фонд прошлог месеца наводи да ће Немачка по свој прилици изгубити нешто преко један одсто потенцијалне производње.
Високе цене заиста су решење за пораст цена. Али увек по извесну цену.
Превод: М. Милојевић
