Austrijska kulturna scena slavi 80. rođendan nobelovca Petera Handkea. Tim povodom je na sceni Akademijinog teatra u Beču izvedena premijera Handkeovih „Dijaloga“, meditativnog teksta o mudrosti i ranjivosti zrele dobi.
Handkeovi Dijalozi izašli su iz štampe proletos. Sada su, radikalno skraćeni, postavljeni na scenu Burgove ušuškane Akademske scene, kao inventivna igra između dekonstrukcije i naracije.
Rediteljka je mlada Rike Zuskov, dobitnica ovogodišnjeg Nestroja, najviše austrijske pozorišne nagrade. Zajedno sa kostimima Mirjam Štengl i svetlom Markusa Lorana, ova inscenacija plovi kao brod uz struju vremena.
Da, kao na nekom brodu, negde u svetu gde ima zaboravljenih starih koji se još brane, koji ne prestaju da vide i misle. Tome je prilagođena i scenografska igra stolica, uvek jedna manje. Mladi nadolaze i raspremaju, to je ono što stari zatiču ispred vrata kad stan prepuste deci, život zguran u kofere i kutije, kaže Martin Švab, prvak Burg-teatra.
Handke, neugodan svedok
Kao arhivar malih sredina Handke ostaje neugodan svedok. Ovde piše o mučenju životinja u slovenačkim selima austrijske Koruške. Da li samo slovenačka manjina maltretira životinje? Sigurno ne, ali autor piše o detinjstvu u slovenačkom selu.
Ovde se sučeljavaju dve biografije kao metafore. Jedna, ova iz moje uloge, odgovara samom Handkeu. Druga je ruralna, izvedena iz života slovenačkih seljaka. U njoj se opisuje, na primeru Handkeovog rodnog Grifena, kako se tretiraju volovi i magarci. Naravno, ko danju mlati životinje, uveče mlati vlastitu ženu. Kad deda naratora zabetonira gnezdo živih stršljena, to bi bila metafora za uništavanje, za logore, ubijanje i izolaciju, navodi Švab.
Nemačko-austrijske generacije Prvog i Drugog svetskog rata su potomcima nametnule ćutanje, kaže se u tekstu. Da li je insisitiranje na nacizmu jahanje na izmorenom konju? Da li je „onda“ uvek ili samo onda?
„Dolazim iz predratne generacije. Kao dete sam 1945. gledao kako se ljudi preko noći menjaju. Vlasnici dućana koji su pre ponosno govorili ‘Kad se uđe kod mene ne pozdravlja se Pomoz Bog nego Hajl Hitler!’ bili su posle prvi koji su ponizno odlazili u crkvu kao da su tamo uvek bili. Sve sam to doživeo i video vlastitim očima!“, priča prvak Burg-teatra.
Postdramatični teatar, postmoderna arhitektura i agresivni superego to su teme o kojima se govori u Handkeovim Dijalozima. Ali kad se tako kaže, gube se snaga i ritam Handkeove rečenice. Zato je najbolje reći da se u komadu radi o starenju i sećanju.
Izvor: rts.rs
