Sto godina je prošlo otkako je 1922. godine prvi put primenom insulina izlečen četrnaestogodišnji i na smrt bolesni dečak Leonard Tompson. Bila je vest koja se munjevito proširila svetom, jer se, zaista, radilo o revolucionarnom otkriću u istoriji medicine. Zaslužni za to bili su doktor Frederik Benting i njegov mladi asistent Čarls Best kojima je pošlo za rukom da izoluju insulin. Sve što se postiglo u borbi protiv i ove bolesti do današnjih dana posledica je istorije koju su stvarali veliki i umni ljudi.
Piše: MOMČILO B. ĐORĐEVIĆ
Poema o mokraći (Carmina de urinarum judiciis) napisana je pre više od 1.000 godina, a predstavljala je tokom više vekova standardni priručnik i delo u kome se u stihovima govorilo sve što je dotad bilo poznato o šećernoj bolesti. Pisac je bio francuski lekar Žil de Korbej, u 12. veku, a tokom više stotina godina bio je neprikosnoveni autoritet za šećernu bolest. On je pisao i govorio da je ukus prsta umočenog u mokraću – sladak.
O šećernoj bolesti znalo se još u doba starih Egipćana, od kojih je na papirusima ostalo zapisano da je osnovni problem bolesnika sa ovom bolešću često mokrenje.
Bolesnici koji sami sebe nazivaju „šećerašima“ svesni su svoje preterane količine šećera u krvi. Šećer se nagomilava u krvi onda kad nedostaje hormon koji se naziva insulin, a koji otvara ćelijske membrane i omogućava ulaz šećera u telesna tkiva. Tako se obezbeđuje najveći deo energije za funkcionisanje tela.
Pod normalnim uslovima šećer iz krvi ne prolazi kroz bubrežne filtere i ne pojavljuje se u mokraći, već se vraća u krvnu cirkulaciju. Međutim, kada se šećer toliko nagomila u krvi da bubrezi ne stignu da ga potpuno apsorbuju, onda probija sve filtere u bubregu i pojavljuje se u mokraći. Srednjovekovni lekari vodili su takozvane „kušače mokraće“ koji bi stavljali prst u bolesnikovu mokraću, liznuli ga i, ukoliko bi ustanovili da je mokraća slatka, bila bi postavljena nepogrešiva dijagnoza šećerne bolesti.
Zbog čestog i obilnog mokrenja, a i slatkog ukusa mokraće kojim se odlikuje, šećerna bolest u stručnoj literaturi označava se kao diabetes mellitus.
Žlezda koja podseća na guštera
Od mnogih ideja Ernsta Hekela (1834-1919) vodećeg zoologa u drugoj polovini 19. veka, fundamentalna i najvažnija bila je ona o „biogenetičkom principu“. On je govorio da u razvoju embriona sve životinje prolaze kroz sve stadijume kroz koje su prolazili i njihovi preci u evoluciji. Embrion je u samom početku kao mala loptica, zatim pliva kao riba u tečnosti materice svoje majke, a na vratu mu se pojavljuju tvorevine koje neodoljivo podsećaju na škrge, preko kojih ribe u vodi dišu.
Neki od ovih ranih organa, tj. škrga, tokom razvoja ploda nestaju, dok se drugi transformišu i postaju žlezde, koje luče hormone. Hormoni ne idu kroz kanaliće i otvore do okolnih tkiva, kao što je to slučaj sa pljuvačkom i želudačnim sokom, već se direktno izlivaju u krv, te se zbog toga i nazivaju produktima endokrinih žlezda, tj. žlezda sa unutrašnjim lučenjem.
Gušterača, koja po svom obliku podseća na guštera, predstavlja, takođe, žlezdu, ali sa dvostrukom ulogom. Jedna od uloga je lučenje različitih enzima koji služe za otvaranje molekulskih lanaca proteina i masti. Ovi enzimi se luče u delu žlezde koji u embriološkom smislu ne pripada endokrinim žlezdama već onim sa spoljašnjim lučenjem. Kanale pankreasa prvi je proučio i opisao srednjovekovni anatom i lekar Johan Georg Virzung (1600-1643), poznat i po tome što je u naponu fizičke i intelektualne snage izgubio glavu u Bariju u Italiji. Naime, njega je ubio jedan Kotoranin pošto ga je zatekao sa svojom ženom in flagranti.
Drugi deo pankreasa potpuno je embriološki nezavisan, jasno se razlikuje od okolnog tkiva, a pod mikroskopom podseća na ostrvca. Kako se na latinskom jeziku ostrvo označava kao insula, tako je i hormon koji se luči iz tih ostrvaca nazvan insulinom. Ova ostrvca jasno su ograničena od okolnog tkiva gušterače, a otkrio ih je Paul Langerhans (1847-1888) tokom svoje druge godine studija medicine, da bi to otkriće po završetku studija pretvorio u doktorsku disertaciju koju je predočio naučnoj javnosti 1869. godine.
Kada se šećer apsorbuje iz creva u krvni tok, on se onda uz pomoć insulina direktno ubacuje u ćelije da bi obezbedio energiju, ili se u obliku glikogena deponuje u jetri i služi kao rezerva. U slučajevima kad telu zatreba dodatna energija, što se dešava, na primer, za vreme trčanja, jetra uz pomoć glukagona, drugog hormona iz pankreasa, brzo pretvara glikogen u glukozu, a ova se uz pomoć insulina ubacuje u ćelije tkiva.
Insulin je protein koji se sastoji iz dva međusobno povezana molekulska lanca. Njegova molekulska težina iznosi 6000, a ima u sebi i delove 51 aminokiseline. Čim se koncentracija šećera u krvi poveća iznad 2.5-5mmol/L ćelije gušterače to osete i oslobađaju insulin koji stvari dovodi u red.
Insulin najbrže prenosi šećer do ćelija skeletnih mišića, srca i glatkih mišića u crevima, dok se u mozgu ne koristi. Zbog toga energija za moždanu aktivnost zavisi od apsolutne količine šećera u krvi koja se direktno troši kao pogonsko gorivo.
Glukagon je takođe belančevina sa delovima 29 aminokiselina, a njegova sekrecija iz gušterače nastupa čim koncentracija šećera u krvi padne ispod normalnih vrednosti. Na taj način izbegavaju se takozvane hipoglikemije, koje mogu dovesti do pomućenja svesti. Međutim, telo nije jednostavna mašina. Energija koja se oslobađa sagorevanjem glukoze, deponuje se kao hemijska energija i to stvaranjem najmoćnijih hemijskih jedinjenja u prirodi koja su poznata biohemičarima i doktorima kao adenozin-trifosfati (ATP).
Kada započne hemijska reakcija, odnono oslobađanje ATP-a, stvorena energija omogućava kontrakciju, odnosno skraćenje mišićnih vlakana. Hemijsko oslobađanje energije odigrava se u mikroskopski malim telašcima takozvanim mitohondrijama koje su smeštene u ćelijama telesnih tkiva. Pošto je za kretanje tela i sve dnevne poslove neophodan rad mišića, to su i mitohondrije najgušće u mišićnim ćelijama.
Kada insulina nema dovoljno u krvi, što je rezultat jednog naročitog imunološkog poremećaja u kome antitela uništavaju sopstvene ćelije, pa tako i ostrvca u pankreasu, sve što je rečeno o „belom koksu“, tj. sagorevanju šećera i obezbeđivanju energije za funkciju organizma, pada u vodu. Šećer koji je apsorbovan u crevima nema kuda i nagomilava se u krvi. Ćelije su bez energije, mišići su tromi i umorni, telo se jedva kreće, nervi su natopljeni šećerom i postaju prenadraženi, a bubrezi nisu u stanju da šećer zadrže, već ga izlučuju preko mokraće, koja je zbog toga slatka.
Lekari svrstavaju šećernu bolest, koja je nastala zbog nedostatka insulina, u takozvani tip 1. Ona se javlja u detinjstvu i traje celog života. Srećom, kad se kao lek uzima insulin, simptomi bolesti prestaju. U nekim slučajevima insulina u krvi ima dovoljno, ali on nije u stanju da unese šećer u ćelije telesnih tkiva. Ovakav oblik bolesti nazvan je tipom 2, javlja se kod odraslih osoba, najčešće sa preteranom težinom, sklonim uživanju u dobroj kapljici i masnom zalogaju, a istovremeno izloženih stresnim situacijama.
Značaj opsade Pariza u istoriji dijabetesa
Francuzi i Nemci, a naročito Prusi, koji su, inače, slovenskog porekla, nikad nisu bili uzor međusobnog prijateljstva. Njihovi ratovi su oduvek bili krvavi i dugotrajni i nisu donosili nikakve koristi. Međutim, rat 1870. godine u kome su Prusi ispoljili veliku nadmoćnost i dospeli do Pariza držeći ga dugo pod opsadom, doneo je makar jednu korist. Kako su se zalihe hrane tokom opsade u gradu smanjivale, uvedena je restrikcija hleba, a već posle drugog meseca nastupila je glad.
Francuski lekari u opsednutom gradu primetili su da bolesnici sa šećernom bolesti postaju živahni i da u njihovoj mokraći više nije bilo šećera.
U to vreme, Strazbur je bio jedan od najjačih evropskih univerziteta, sa jakim istraživačkim laboratorijama centrima, a kako i ne bi, kada je u njemu radio Luj Paster, srećno oženjen ćerkom tadašnjeg rektora Univerziteta. Strazbur je Nemcima pripadao narednih 47 godina i u njemu su se odigrala otkrića kojima i sadašnji bolesnici od šećernih bolesti mogu biti zahvalni.
Na Univerzitet u Strazburu došli su zajedno doktori Oskar Minkovski (1858-1931), koji je rođen na ruskoj teritoriji u 19. veku, i Jozef fon Mering (1849-1908). Oni su se bavili metaboličkim problemima i zbog toga su hirurški odstranjivali pankreas iz tela pasa i posmatrali šta se odigrava sa unetim mastima.
Međutim, jednog dana primetili su da je pas kome su odstranili pankreas počeo učestalo da mokri, što i nije bilo tako strašno dok nisu nastupili letnji meseci. Kad su muve navalile na mokraću, doktoru Minkovskom je to bilo sumnjivo, pa je počeo da skuplja i analizira mokraću svog eksperimentalnog psa. Kada je utvrdio da je mokraća prepuna šećera, sinula mu je ideja o uzročnoj vezi pankreasa i šećerne bolesti.
Eksperiment doktora Oskara Minkovskog bio je, za ono vreme, pre svega izvanredan sa hirurškog stanovišta, a pored toga inspirisao je mnoge istraživače u zemljama širom sveta koji su svi zajedno pokušavali da pronađu uzrok šećerne bolesti, kao i način njenog lečenja.
Eksperimenti na psima za Nobelovu nagradu
Dr Frederik Benting (1891-1941), Kanađanin koji je medicinu završio 1916. godine u Torontu, u početku je želeo da se bavi kliničkom medicinom, te je otvorio privatnu ordinaciju. Kad se ispostavilo da nije mogao da zaradi više od četiri dolara dnevno, najverovatnije zbog svog neubedljivog delovanja na pacijente, posle godinu dana video je da nema novca ni za odelo, a kamoli da održava ordinaciju, pa je zato odlučio da se priključi fiziološkoj laboratoriji na Univerzitetu u Torontu.
Kad je jedne noći 1920. godine pročitao članak Oskara Minkovskog o posledicama koje se javljaju nakon odstranjenja pankreasa iz tela pasa, sutradan je pristupio eksperimentu sa još nedovoljno definisanim ciljem. Njemu je u to doba u eksperimentima pomagao Čarls Best (1899-1978), momak sa tek završenim koledžom i čvrstom namerom da se upiše na studije medicine.
Mlađani Best je već 1921. godine uspeo da iz pankreasa pasa izoluje jednu materiju koja je nazvana insulinom, budući da je poticala iz ostrvaca, tj. insula tkiva u gušterači. Izolovana materija nije bila prikladna ni za ubrizgavanje ni za uzimanje preko usta. Na sreću, u laboratoriji su radili vispreni biohemičari koji su 1921. godine uspeli da savršeno prečiste insulin, tako da se već mogao upotrebiti kao vrsta leka.
Pošto je 23. januara 1922. godine primenom insulina izlečen četrnaestogodišnji i na smrt bolesni dečak Leonard Tompson, vest se munjevito proširila svetom, jer se, zaista, radilo o revolucionarnom otkriću u istoriji medicine. Nije nikakvo čudo da je doktor Frederik Benting dobio Nobelovu nagradu za otkriće insulina, zajedno sa biohemičarem DŽ. B. Kolipom (1892-1965) i fiziologom DŽ. DŽ. R. Meklaudom (1876-1935).
Možemo se zapitati šta je sa mladim Čarlsom Bestom koji je i izolovao insulin. Na nesreću, Best nije bio ni student medicine, tako da po ondašnjim merilima on nije mogao biti jedan od laureata. Nekoliko godina posle dodele Nobelove nagrade svi su shvatili da je načinjena velika nepravda. Taj mladi čovek je kasnije završio medicinu i postao profesor fiziologije u Torontu, a, što je još važnije, otkrio je i heparin, materiju koja smanjuje brzinu koagulacije krvi bez koje danas ne bi bilo zamislivo izvođenje bilo kakve operacije na srcu i krvnim sudovima.
Doktor Frederik Benting nastavio je rad u svojoj eksperimentalnoj laboratoriji uživajući sva prava i slavu koji pripadaju dobitniku Nobelove nagrade. Njega je engleski kralj Edvard VIII 1934. godine proglasio vitezom, što je značilo da ispred svog imena može nositi dodatak ser i tako biti oslovljavan.
Godine 1941, na letu za London u kome je trebalo da drži predavanje, njegov avion se srušio na Njufaundlend, a doktor Benting je u 50. godini izgubio život.
U svetu je nastavljeno istraživanje na polju šećerne bolesti, tako da je 1944. godine konstruisana i uvedena naročita igla za ubrizgavanje insulina ispod kože. Ovo ubrizgavanje bolesnici su mogli izvesti posle kraće obuke i sami na sebi.
Krajem 1959. godine definisana su dva tipa dijabetesa, od kojih je prvi nazvan insulin zavisnim, a drugi insulin nezavisnim.
Već krajem 1960. godine finoća, tj. hemijska čistoća insulina dovedeni su do savršenstva, što je olakšalo i poboljšalo učinke lečenja bolesnika sa šećernom bolesti. Sve što se odigralo do današnjih dana posledica je istorije koju su stvarali veliki i umni ljudi.
Izvor: rts.rs
