Велика је љубав нобеловца Петера Хандкеа према српским рекама, љубав која је инспирисала и исписала његово „Зимско путовање до река Дунава, Саве, Мораве и Дрине“ или „Правда за Србију“, иста она која га вуче на обале Велике Мораве, каткад и по три пута годишње.
Последњи пут, крај Велике се Мораве велики писац прошетао јуче, у друштву свог пријатеља и преводиоца, а српског писца Жарка Радаковића, те редитеља Горана Радовановића, аутора филма „Чекајући Хандкеа“.
Чувени винар Миодраг Мија Радовановић, чији је Подрум „Радовановић“ утемељио бијеналну књижевну награду, коју су током протеклих година, међу неколицином знаменитих писаца, понела и два академика – одлучио је да Хандкеову љубав према Морави и пријатељство према Србији награди једним посебним, ванредним признањем. Тако је синоћ, на сопствено изненађење, нобеловац овенчан повељом као знаменом пријатељства и у част свих будућих сусрета са српским, и народом поморавског краја, док је са собом понео и барик, односно 225 литара врхунског вина. Он се својим домаћинима одужио читањем одломака из својих књига на – српском!
– Хандке је жарко пожелео да поново дође на Мораву, где често посећује свог пријатеља Златка, и ово се показало као сјајна прилика да га Мија Радовановић награди изузетним признањем за сву љубав према Србији и нашем културном идентитету – рекао је за „Новости“ редитељ Горан Радовановић, откривајући да је где год су стали, народ застајао да поздрави писца, слика се са њим и захвали му за подршку српском културном бићу и народу, и у најтежим моментима.
Близак пријатељ нобеловца, Радаковић, открио нам је да Хандкеова фасцинација српским рекама не јењава још од доба када је писао књигу у чијем су се фокусу, и наслову оне нашле.
– Дунав, Сава, Дрина и Морава централна су тема прве у серији његових књига о Југославији, односно Србији, којом је Хандке покушао да нагласи да, иако нема излаз на море, Србија може да се подичи тим својим, моћним рекама које су симбол постојања и трајања нашег народа – каже Радаковић, додајући да је баш Морава међу њима она која заузима централно место, својеврсна „жила куцавица“, те да јој се Петер врло често враћа.
– Од 1995. он на сваких неколико месеци путује овамо, увек строго приватно, јер писање јесте самоћа, усамљеничка делатност, те и Хандке осећа велику потребу да се дистанцира од медијске стварности. Међу мноштвом његових посета Морави и пријатељу Златку, овога пута и Винарији „Радовановић“, врло су ретке оне званичне. Ова се посета, испланирана тек пре неколико недеља, показала као сјајна прилика да Петерова велика љубав, поштовање и подршка које доследно указује нашем народу, остану овенчане и овим лепим признањем.
Подсетимо, овом су врхунском интелектуалцу светског реномеа, данас и нобеловцу, писцу увек бескомпромисно доследном свом путу, одузимане награде, одлагане представе, отказивана гостовања… Хандке је остао на свом путу, а на том га је путу срце одвело и до Косова и Метохије, посећивао је манастире, изоловане српске енклаве, спавао међу тим људима, слушао их, доносио помоћ. Написао је, о свему томе, своју побуну, своју истину.
И, баш као што је велики Емил Зола давно узвикнуо „Оптужујем!“ да цео свет чује, тако је и Хандке повикао „Правда за Србију“ – и тим својим узвиком (под)насловио књигу, путопис, о свом првом путовању у Србију, и првој посети обалама њених река.
Извор: Новости
