Њихова улога није била саставни део погребног ритуала, ипак поред статуса бил оје згодно имати и неку нарикачу, јер је њихова песма имала посебан циљ

Погребна поворка стиже на своје одредиште. Слуге носе све потребне предмете за покојника, како би и у загробном животу ова млада жена могла да ужива у комфору. Породица са великом тугом прати процесију, њеног супруга обузима велика туга: заједно су били тек три године, нису стигли да добију ни децу.
Он у овој ситуацији не може да покаже свој бол у јавности, није примерено. Уместо тога, група жена која стоји иза његових леђа – јадикује. Оне вриште, плачу, силовито врте главом напред-назад, певају и ударају се по голим грудима, прекривене пепелом. Млади удовац се макар на тренутак осећа утешен: његов бол је исказан кроз плач ових жена.
Плакање за новац
Али ко су биле ове жене који су пратиле погребне поворке? То су у ствари били професионалци у исказивању бола и туге, за које су примали плату. Ове групе жена – певачица богиње Хатор – рођаци покојника су ангажовали да покажу екстремни бол који нису смели да изразе у јавности.
Ожалошћене, обучене у белу или плавичасто-сиву платнену хаљину, корачале су иза поворке откривених груди, по којима су се ударале па чак и посипале прашину или пепео. Подизале су руке према небу или су длановима показивали на земљу, којима су с времена на време покривали своја лица прекривена сузама.
Као и све професионалне нарикаче, ове жене су имале и широк репертоар текстова и песама које су рецитовале: „Ви који сте имали велику породицу сада сте на усамљеном месту. Онај који је волео да помера ноге да хода данас је непокретан, завезан завојима“, стоји у једном древном тексту везаном за опис њиховог посла.
Осим што су изговарале јадиковке над покојницима, ове професионалне нарикаче су ангажоване и да га хвале. У ствари, оне нису биле основни део погребног ритуала, али су доприносиле исказивању статуса покојника и његове продице. Зато су групе ожалошћених варирале у величини, у зависности од значаја покојника.
И то је била професија, као и скоро све у старом Египту, која се наслеђивала од родитеља, у овом случају са мајке на ћерке, тако да су девојке врло брзо морале да крену стопама својих мајки.
Групе ожалошћених предводиле би две жене које су играле улогу ђерита, што значи „женски змајеви“, по чему су богиње Изида и њена сестра Нефтида познате. Оба божанства су сматрана „ожалошћеним божанствима“ због јадиковки које су обе богиње изговарале након смрти Озириса, њиховог брата и мужа.
Њихове песме су требале да се чују и на небу, како би Озириса позвале да покојника врати у живот. Тако је, захваљујући заступништву ових нарикача, бог васкрсавао душе покојника.
Извор: National Geographic Serbia