Пише: Хамидреза Азизи
Превод: Милош М. Милојевић
Одвраћање, превентивност и крхка логика спремности
Напетости између Сједињених Америчких Држава и Ирана последњих неколико недеља изнова су све снажније. Амерички бродови измештени су у област одговорности Централне команде (енглеска скраћеноца ЦЕНТОКОМ), јавна саопштења из Вашингтона су се заоштрила а званичници у Исламској републици осцилују између инсистирања да Техеран не тежи рату и упозоравања да ће сваки војни напад – чак и ограничен – изазвати општи одговор. Ова комбинација силовитог позиционирања и реторске двосмислености појачала је перцепцију да ова криза брзо ескалира, што су обликовали и недавни протести у Ирану и поновни снажан притисак Трампове администрације на ову земљу.
У Техерану, међутим, садашњи тренутак се не сагледава одвојено већ као кулминирајућа тачка у текућем процесу. За иранску безбедносну елиту ово није нагло погоршање наступило након масовних убистава демонстраната широм земље, већ наставак сукоба који је почео – али који се никада није завршио– Дванаестодневним ратом. Према овом гледишту, тај рат се окончао крхким прекидом а не намирењем. Поратном периоду се никада не приступа као деескалацији, већ као предаху у дуготрајном сукобу којем се може мењати форма, али никада и његова суштина.
Овакво сагледавање ствари обликује како Техеран интерпретира спољашњи притисак и могућности које њему самом стоје на располагању. Иранске вође не верују да су случајно увучене у рат. Они верују да делују у конфронтирајућем окружењу које се унапред могло наслутити и за које су припреме – војне, организационе и политичке – биле у току већ више месеци. Стратегија која се сада спроводи почива на претпоставци да Исламска Република, подизањем перципираних трошкова војне акције и демонстрацијом спремности да упије и одговори на притисак може да обнови позицију одвраћања и обезбеди свој опстанак у текућој фази сукобљавања. Но, далеко је мање извесно да ли та претпоставка уопште важи.
Афшон Остовар: Иранска војска остала је без свог ‚нервног система‘
Незавршени рат
Из техеранске перспективе, Дванаестодневни рат није закључио сукобљавање са Израелом. Он је само разјаснио услове дугорочног сукобљавања. Нису успостављени формални аранжмани, договорене црвене линије преко којих се неће прелазити нити механизми за спречавање поновне ескалације. Најважније, средишње тачке кључног стратешког размимоилажења – наиме, ирански нуклеарни програм и његови ракетни капацитети – углавном су остали нетакнути. Са становишта иранских доносилаца одлука, овакво исходиште је готово гарантовало да ће се притисак наставити и да је, у неком облику, вероватна нова рунда сукоба.
Ова процена ствари обликовала је како је поратни период сагледаван унутар иранског политичког и безбедносног система. Он није сагледаван као деескалација, нити као повратак стабилној равнотежи одвраћања. Уместо тога, разумео се као прелазна фаза или привремено затишје током којег може доћи до измештања сукоба на друга подручја. Очекивања нису била таква да ће сместа доћи до обнављања борби, већ да ће се наставити покушаји Израела и Сједињених Држава да надоместе неостварене циљеве на друге начине, као што су економски притисак, политичка изолација, деловање из потаје и, када услови то буду допустили, обновљено војно деловање.
Сагледани на овај начин, недавни амерички војни потези се узимају врло озбиљно у Техерану. Распоређивање поморских снага, измена начина позиционирања ових капацитета и повишени степен борбене спремности не узимају се као покушај обмане или као рутинска присилна дипломатија обликована тако да се њоме изнуде извесни уступци. Они се схватају као припреме за ванредне прилике, односно као кораци који се унапред предузимају у вези са сукобом за који се већ претпоставља да није разрешен. Ова интерпретација је била готово општеприхваћена пре него што је дошло до протеста у Ирану а од тада је само оснажена.
Економски притисак уклапа се у исти оквир. Поновно активирање санкција Уједињених нација кроз повратни механизам (snapback mechanism) септембра 2025. године оснажује уверење да сукоб није окончан, већ да је само променио облик. У Техерану, санкције се не сагледавају као посебан правац дипломатског деловања или као преговарачка алатка одвојена од војне сфере. Оне се третирају као још један инструмент у текућем сукобу усмерен ка иранском унутарњем слабљењу и сужавању расположивих стратешких могућности уочи будућег обрачуна.
Другим речима, иранске вође не деле претходну годину у јасно разграничене фазе рата, кризе и дипломатије. Оне виде текући процес у којем долази до премештања из једне у другу сферу – од ракета и ваздухопловне одбране до санкција, унутрашњег притиска и поморског сигнализирања – док општи сукоб који све ово обједињује остаје један исти. То је разлог због чега се садашњи тренутак интерпретира не као пост-кризно окружење које се неочекивано креће према ескалацији, већ као предратна фаза у сукобу који, према техеранском гледишту, никада заиста није ни прекинут.
Сем Драгер: Заливске државе потпуно су затечене израелским нападом на Иран
Протести, спољашњи притисак и логика масовних убистава
Опсег и бруталност режимског одговора на протесте не може бити исправно протумачено уколико се унутрашњи немири сагледавају одвојено. Иранске елите дуго сагледавају јавне протесте као хроничан, иако дестабилизујуће, својство система – опасно, али напослетку нешто што се може потиснути репресијом, селективним уступцима и протоком времена. Оно што је учинило овај протестни талас знатно другачијим јесте тренутак када се одиграо. Он се разбуктао у време истрајног спољњег притиска и неразрешеног војног сукоба, подстичући истрајно унутарсистемско страховање од конвергенције.
Овде се под појмом конвергенције подразумева једновремено преклапање унутарње крхкости и спољашње претње. Вођство је непрекидно свесно структурних домаћих рањивости, од економског пропадања до еколошких проблема, опадајуће друштвене кохезије и срозавања јавног поверења. Ниједан од ових чинилаца није нов, и ниједан, сам по себи, не представља егзистенцијалну опасност. Спољашњи војни притисак, који обухвата све од претње непосредним деловањем до дејстава у сивој сфери, је исто тако био апсорбован у ранијим приликама одвраћањем, упозоравањем и ограниченим одговором. Црвену линију, према техеранском гледишту, не чини ниједан од ових домена одвојено, већ оба у својој узајамности.
Средишња брига, посебно након Дванаестовневног рата, била је да масовни протести могу да се поклопе, или да подстакну, поновно противничко војно деловање. По том сценарију, држава би се суочила са истовременим притиском на свој апарат присиле, капацитет за доношење одлука и политички легитимитет. Интерно, немири би исцрпели безбедносне снаге и нарушили ланац командовања и контроле. Спољно, удар у тренутку перципиране слабости могао би деградирати војне капацитете и појачати осећај рањивости. У том погледу, аналитичари наклоњени режиму, упозоравали су да систем може преживети унутрашње немире или спољашњи напад, али да можда неће преживети оба истовремено.
То је аналитички контекст у којем би требало разумети масовна убиства демонстраната: не као застрањење, или као спонтану претерану реакцију, већ као смишљени избор да се елиминише оно што је вођство сагледавало као стратешку слабост. Хиљаде људи убијено је у државном настојању да сломи протестну мобилизацију брзо и одлучно. То није био само покушај да се поврати поредак: то је било настојање да се онемогући сценарио страног напада док се људи активно боре на улицама. У том смислу, репресија је била усмерена као превентивна акција на домаћем фронту.
Насиље такође игра и улогу сигнализирања. Унутар земље, режим настоји да упути поруку како ће се на оно што сматра дестабилизацијом бити одговорено неограниченим силом. Споља, усмерен је да покаже како режим неће оклевати, чак ни по крајњу цену по своје грађане и сопствени легитимитет. Узети заједно, порука је да свака стратегија која се заснива на коришћењу унутрашњих немира да се ослаби Исламска Република уочи војних удара почива на погрешном разумевању онога што је систем спреман да учини.
Економист: Рат Израела и Ирана постао је сурови тест издржљивости
Реторичка ескалација, превентивно деловање и помешани сигнали
Оно што је у самом језгру садашњег позиционирања Исламске Републике јесте уверење које је постало врло раширено у безбедносном естаблишменту; да притисак истрајава зато што Сједињене Државе верују како је Иран ослабио. Са тог становишта, искуство Дванаестовневног рата, кумулативни утицај санкција и избијање масивних протеста заједно је довело до процене у Вашингтону како је иранска способност да прими додатне ударце врло ограничена. Ирански званичници све више сматрају саму ову перцепцију као проблем којим је потребно позабавити се. Све док амерички доносиоци политичких одлука верују да војна акција може да се изведе по релативно ниској цени, расуђују они, притисак неће попустити.
Ова процена ситуације помаже да се објасни ескалација иранске реторике последњих неколико недеља. Упозорења да се чак и ограничени напади могу сматрати општим ратом није израз спремности на сукоб. Уместо тога, она одражава напоре да се поврати равнотежа одвраћања тако што ће се поткопати разлика између ограничене и масивне употребе силе. Циљ је да се Сједињеним Државама оспори могућност избора сценарија којим се да лако управљати и да се сигнализује да ће било која војна акција носити ризик који далеко премашује очекиване добити. Према техеранском гледишту, двосмисленост и уздржаност у претходним кризама погрешно је тумачена као предност и стога су сада оштрији сигнали усмерени ка „исправци“ ових тумачења.
Заједно са реториком, Иран је начинио и практичне промене свог позиционирања ради противничког одвраћања. Од рата, приметна су настојања да се децентрализује командна структура ракетних снага, појача робусност система за командовање и контролу и распрше дужносници који доносе политичке и војне одлуке. Овим корацима настоји се да се осигура преживљавање под нападом и да се сачува способност да се одговри чак и уколико средишња чворишта буду деградирана. Основна претпоставка није да се сукоб може у потпуности избећи, већ да се ударци морају упити. Другим речима, држава мора бити способна да издржи притисак и да сачува капацитет одвраћања током дужег времена.
Међутим, ова настојања да се поврати одвраћање одигравају се под условима очигледне стратешке напетости и одражавају помешане и понекад противречне сигнале. Изјава Савета одбране 6. јануара упућује да Иран неће чекати да се претње у потпуности материјализују пре него што буде деловао. Језик којим је формулисано ово саопштење нашироко је интерпретиран као гест који упућује на превентивне ударе. У исто време, министар спољних послова је јавно одбацио замисао да би Иран могао да делује превентивно, потцртавајући одбрамбене намере и отвореност ка дипломатском разрешењу ситуације. Изјава коју је 26. јануара дао Централни штаб Корпуса запштитника Исламске револуције Катам ал-Анбија наводи да Иран неће започети рат али да неће допустити да претње досегну ниво противничиног деловања, додатно је замаглила линију између одвраћања и предострожности.
Ова двосмисленост одражава неразрешену унутарњу дебату. Унутар иранских политичких кругова, нашироко се расправљало о дилемама повезаним са евентуалним превентивним деловањем: потешкоће да се оствари изненађење, висока вероватноћа брзе међународне изолације, ризик који носе празнине у ваздухопловној одбрани, и несигурност у вези са домаћом подршком након што сукоб буде обновљен. Док чекање носи сопствене опасности, извести почетни напад носи своје. Ове расправе, уз противречне изјаве различитих државних дужностника, упућују да до сагласја није дошло.
Укупно, док Иран устројава своје позиционирање ради одвраћања у ишчекивању сукоба, то чини без пуног институционалног усаглашавања о прагу ескалације или стратегији. Доношење одлука се стога одвија у једном згушњеном окружењу обликованом страхом од слабости, појачаним сигналима и унутрашњим неслагањем. Под таквим условима, главни ризик није онај од намерне ескалације већ од погрешне процене. Деловање усмерено ка одвраћању може уместо да постигне циљ да сузи простор за контролисање и координисање ситуације онда када је он најпотребнији.
Адам Туз: Борба на ивици свемира – геовојни радикализам Израелско-иранског рата
Поморска опклада и њена ограничења
Уколико сукоб ескалира, ирански планери све више сагледавају море као најуверљивије поље на којем могу нанети штету без да сместа изазову сопствени стратешки колапс. Ова процена почива на двама претпоставкама. Прво, упркос штети по капацитете размештене на копну Иран је сачувао остатке капацитета за асиметрично деловање на мору. Друго, САД се и даље знатно ослањају на поморску моћ за било какву војну кампању у овом региону што намеће морска пространства као природан избор за сукобљавање.
Међутим, ово се не мора нужно претворити у уобичајену сценарио ескалације као што је потпуно затварање Ормуског пролаза. Иранско промишљање је углавном помакнуто од ових максималистичких могућности, које се сагледавају као политички скупе и тешке за дуготрајније спровођење. Уместо тога, склонији су моделу одрживог и селективног ометања [поморског саобраћаја]. То би укључило узнемиравање, притисак на бродовље и поморско кретање и контролисано деловање усмерено да повиси оперативне и економске трошкове током времена пре него да изазове појединачни драматични шок. Недавне опаске Мохамеда Акбарзадеха, заменика заповедника поморских снага Револуционарне гарде,, да би Исламска Република требало да оствари „паметну контролу“ над Ормуским мореузом требало би сагледавати у овом контексту.
Овде се искуство јеменских Хута снажно помаља у техеранској стратешкој имагинацији. Израелски званичници и аналитичари изнова су указивали на способност Хута да наносе стално штету америчким и савезничким снагама. Лекција који су из њиховог искуства научили не указује да је асиметрично деловање нужно победоносно, већ да може да измени америчко сагледавање ствари тако што је сукоб претворило у дуготрајни, аљкави и политички непривлачни подухват. Али Акбар Велајати, виши саветник врховног вође Али Хамнеја, је у овом смислу недавно рекао да „ће Трамп уколико верује да оно деловање које је покренуо може да води неуспеху брзо устукнути“. Такве изјаве изгледа да су подстакнуте искуством са примирјем између САД и Хута из маја 2025. године које је договорено након кампање која није успела да сломи овај јеменски покрет.
Ипак, значај ове лекције лако је преценити. Иран нису Хути. За разлику од недржавних делатника који делују са релативно одвојене територије, Исламска Републике је управо прошла кроз насилне нереде који су открили дубоке унутрашње рањивости. Њен политички систем, економија и друштвено устројство су сада много рањивији према истрајном спољашњем притиску. Дуготрајнија поморска кампања би стога донела и високу унутрашњу цену као и оштрији ризик по дестабилизацију него она која са којом су се својевремено суочили Хути.
Поврх тога, ова логика претпоставља степен контроле над ескалаторном путањом који можда не постоји. Израел остаје потпуно непрозирни чинилац, способан да делује на начине који су изван претпоставки Ирана и САД о сразмерности и истрајности. У таквом окружењу, стратегија скројена у складу са одмереним ометањем може брзо да буде скрајнута динамиком коју ниједна страна није у потпуности намеравала да наметне, нити коју може лако да обуздава.
Волстрит џурнал: Колапс опскурне банке бацио је Иран у кризу
Спремни, али изложени
Исламска Република не креће се ка могућем рату уљуљкана у самозадовољство и порицање. Вођство се припрема за сукоб под претпоставком да је окружење у коме се нашло већ постало окружење егзистенцијалних искушења, у којем се суздржаност не сагледава као стабилизујући чинилац а оклевање се види као позив на даљи притисак. У том погледу систем је спреман да заигра на све или ништа уколико верује да је његово преживљавање доведено у питање.
Ипак, спремност не би требало помешати са стратешком предношћу. Дванаестодневни рат је потцртао суштинска ограничења коју никакве размере организационог прилагођавања не могу да разреше: технолошку асиметричност. Иранску губици током тог сукоба били су одређени великим делом слабошћу обавештајних капацитета, надзора, прецизних удара и ваздухопловне одбране у односу на Израел. Спрам Сједињених Држава, ове асиметричне позиције биле би само дубље и далекосежније. Чак и добро припремљена стратегија разуђености, робусног ослањања на резерве и асиметричног одговора може бити ометена пре него што се у потпуности операционализује.
Рањивост је опасно повезана са иранском логиком одвраћања. Стални притисак – да ли кроз ометање пловидбе, економско гушење или селективну војну акцију – може да оснажи гледишта оних унутар система који су склонији превентивном деловању као једином преосталом начину да се разбије спирала дуж које се крећу. У исто време недостатак консензуса о прагу ескалације, заједно са помешаним сигналима и збијеним доношењем одлука, повећава ризик да деловање које је усмерно ка одвраћању уместо тога може да убрза избијање сукоба.
Оно што постаје све јасније јесте да Исламска република више не види тренутну пат позицију као кризу којом се може успешно управљати на ободима укупних дешавања. Она је сагледава као сукоб који додирује само језгро опстанка режима и спремна је да заузврат апсорбује огромну цену како би одговорила. Да ли ће таква позиција очувати систем у случају великог рата против Сједињених Држава је изузетно несигурно. Оно што је далеко сигурније јесте да је овај сукоб обликован асиметрично, егзистенцијалним улозима и узајамним погрешним разумевањем које може да створи огромне и трајне последице на простору много ширем од самог Ирана, дестабилишући регион који је већ на ободима издржљивог стратешког трпљења.
Извор: Iran Analytica
