Књига никада не припада писцу више него онда док се рађа из његове маште. Током већег дела 2001. године, док сам још радио као лекар, будио сам се сваког јутра у 4.30 и проводио сам три сата сам у још нераздањеној зори са Амиром, Хасаном, Бабом и другим душама из Ловца на змајеве. Онда бих се истуширао, обукао и одвезао на клинику да лечим ослабела срца, болове у зглобовима и посустале тироидне жлезде. Слушао сам шумове у плућима и убризгавао кортизон у укочена рамена.
Али Амир никада није био далеко. Једном ногом сам био у његовом свету сваког сата на јави, а он у мом. Згрбљеном над кухињским столом, у тихој тами тих раних јутара, чинило ми се да је Амирова прича у целости под мојом влашћу. Наша веза била је узбуђујуће лична. Амир и Баба постали су моје слатке тајне.
Живео сам у илузији да су сви око мене живели један живот, а ја многе. Али једном када књига оде од свог творца на полице књижара та веза више није ексклузивна. У спољном свету су Амир и остали градили везе са другима. Постали су осовина точка са много паока, са мном као оригиналом. Шапутали су сваком читаоцу својим јединственим и дискретним језиком као некада мени. Подизали су шаторе у главама странаца на другим континентима. Моје власништво је истекло. Остао сам запањен тиме колико шатора су подигли, у колико много земаља, на колико много језика и на колико сцена и филмских екрана су поделили своју причу. И сад је тешко поверовати у то.
Иако се на тај роман сада гледа као на причу о тренутном успеху, објављивање Ловца на змајеве било је, благо речено, мало вероватно. Био сам непознати, повремени писац без значајних ранијих домета. Књига је била мрачна. Заиста мрачна. У добром делу ње, протагониста је био кукавица, саможив, завидљив, захтеван, непоштен, неморалан и бесан; са друге стране, ликови који су заправо били племенити, искрени и праведни доживели су најгору судбину. А Амиров дуг пут од ког се грчи желудац завршава се уз једва приметну назнаку наде. Није то баш идеалан рецепт за бестселер.
Рукопис је глатко одбило више од тридесет књижевних агенција, а скоро сви са варијацијама типске реченице “Хвала вам, али није то за нас” у одговору. Те одбијенице ме нису изненадиле и не без поноса кажем да сам их примио мирно. Једина одбијеница које ме је жацнула учинила је то из неочекиваних разлога.
У агенцији су заиста прочитали поглавља која сам им послао и допала су им се, а преписка је испрва обећавала. Али одбили су да ме заступају јер су мислили да се америчка читалачка публика заситила Авганистана; у агенцији су уместо тога чешљали рукописе у потрази за причама о Ираку. Било је то у јуну 2002. године, једва девет месеци након што су америчке снаге и авганистански муџахедини свргнули талибане са власти. Потресло ме је то што је порука имплицитно садржала америчко виђење ствари и приоритета, то што је Авганистан био предодређен да још једном падне у заборав. Било је то узнемирујуће откриће и злокобни преџнак стварима које ће се дешавати месту где сам рођен.
У јуну те године је Ловац на змајеве објављен, уз солидне приказе и продају коју бих благонаклоно назвао скромном. Отишао сам на двонедељну књижевну турнеју по Сједињеним Америчким Државама, са често поражавајућим искуствима после којих сам постао сумњичав у вези са будућношћу књиге. Говорио сам углавном у празним књижарама. Вратио сам се кући и наставио да бринем о пацијентима на клиници.
Живот се вратио у привидно нормалне токове и све је мировало нешто дуже од године. Родила ми се друга ћерка. Ловац на змајеве није дизао много буке и, иако сам остао јако поносан на њега, повукао сам се пред чињеницама да је то на крају била само још једна у мору књига. Вратио сам се томе да будем муж, отац и лекар. А онда је, у јесен 2004. године, неколико месеци након што је објављено броширано издање у Америци, нешто чудно почело да се догађа. Ушао бих у локални кафић и спазио људе како читају књигу.
Почели су да ми стижу позиви да говорим у библиотекама, на универзитетима и књижевним вечерима у јавним просторима широм земље. Једном сам седео у авиону поред средовечне жене која је читала издање у брошираном повезу и брзим покретима брисала очи. Пало ми је напамет да јој се представим, али моја дубоко укорењена повученост још једном се показала неумољивом.
Када је то тачно Ловац на змајеве постао толико популаран није ми баш најјасније, али бих према писмима која сам добијао у протекле две деценије могао да претпоставим. Постоји нешто универзално у причи о дечаку који се осећа мање вредним и чезне за очевом љубављу.
Амир је пун мана; уме да буде крајње иритантан, а његов кукавичлук и лицемерје повремено се граниче са одвратним. Али мислим да је увек препознатљиво човечан. Хода овим светом свестан својих промашаја и грешака. Оне га прогањају кроз адолесценцију и после, као одраслог човека.
Зна да племенитија верзија њега лежи негде у будућности, али је дистанца је велика и пут варљив и опасан, а да би стигао до тамо мора да прикупи храброст каква му је катастрофално недостајала кад је био дете. Упркос томе што се гнушамо његових потеза, навијамо за њега, можда и зато што у њему видимо одразе делова нас самих. Сви знамо да имамо мане; сви желимо да се нађемо у кожи племенитије верзије себе.
Ловац на змајеве доспео је на листу бестселера Њујорк тајмса у септембру 2004. године, 15 месеци након што је објављен и тамо је боравио несхватљиво дуго. И док је такав развој догађаја чинио чуда мојој списатељској каријери, на неочекивани начин ми је компликовао лекарску праксу. Имао сам по 20 до 30 минута за преглед сваког пацијента, али сам приметио да већи део времена трошим одговарајући на питања о Амиру и Хасану и пишући посвете на примерцима Ловца на змајеве, скраћујући тако расположиво време за лечење отечених зглобова и ишијаса. Схватио сам да морам да направим избор, тим пре што сам писао други роман, Хиљаду чудесних сунаца, а рок да га завршим се увелико назирао. У децембру 2004. године сам медицини рекао збогом и посветио сам се искључиво писању.
Свих ових година сам дубоко захвалан за то што ми је Ловац на змајеве учинио у животу. Омогућио ми је да животну љубав према писању претворим у каријеру. Гајим огромно поштовање према медицини и била ми је част што ми пацијенти поверавају своје здравље и добробит, али то никада није био мој прави позив. Писање је моја прва љубав, моја девојка из средње школе, а могућност да неко зарађује за живот бавећи се својом страшћу невероватна је привилегија.
Али најзахвалнији сам због тога што је Ловац на змајеве променио начин на који читаоци широм света гледају на Авганистан, нудећи онима којима земља није позната хуманију, нијансиранију и слојевитију слику. Приче о Авганистану су се предуго вртеле око рата, расељавања, глади, екстремизма и малтретирања жена и девојчица. Нажалост, многе од тих прича остају релевантне и данас, али оне нису једина истина о том месту.
Драго ми је када добијем писма од читалаца из Италије, Индије, Израела, Велике Британије, Бразила и других крајева света у којима изражавају новостечено поштовање према Авганистану и његовој богатој историји, његовој узвишеној лепоти и скромној, поетичној души његових људи пречесто спутаних опсадама.
Халед Хусеини
Извор: Глиф
