Хајдемо до Витлејема, душо.
Видиш ли – ноћ је ведра!
И брат, и сестра, и звијезда.
Сви су још ту.
Небо увијек дарује близину.
Зато није доцкан кренути на пут, дуг!
Видиш ли – кестење на улици пеку!
Као мачке умиљати су на длану.
И прсти твоји топли су и меки
Као уздарја, као бродови
Што обале сањају
Док птице и маслине
Ишечкују долазак
У сигурном пристаништу.
Тамо, у Витлејему, у пећини,
У кући хљеба, у штали, у јаслама,
У очима једног дјетета,
Огледнула се васељена, цијела,
Као цијелац снијег, недирнут и неугажен
Нашим очима.
Милорад Дурутовић
