U našim postkolonijalnim, doseljeničkim društvima, diskriminacija manjina obično vuče korene iz dominantnih kulturnih predrasuda koje, pak, vode u smeru selektivne primene ustanovljenih ustavnih načela.
Radikalna varijanta multikulturalizma često se oslanja na pogrešnu premisu da su različite slike sveta, različiti diskursi i konceptualne sheme međusobno “nesamerljive”. Ukoliko gledamo iz vizure kontekstualista, čak i kulturni oblici života deluju kao semantički zatvoreni univerzumi koji raspolažu svako svojim neuporedivim merilima racionalnosti i istinitosti. Stoga, navodno, svaka kultura postoji sama za sebe, kao semantički zapečaćena celina, odsečena od mogućnosti diskurzivnog sporazumevanja sa drugim kulturama. Kada se susretnu dve kulture, osim klimavog kompromisa a u cilju prevazilaženja konflikta, postoji samo izbor između podčinjavanja i konverzije. Pođemo li od takvih premisa, zaključujemo da radikalni multikulturalisti čak i u onim zahtevima koji imaju univerzalno važenje – recimo o opštoj validnosti demokratije i ljudskih prava – vide samo skrivene imperijalističke pretenzije na moć neke vladajuće kulture.
Problem je u tome što ovo relativističko gledanje na stvari čak i samim relativizatorima, nenamerno, oduzima standarde za kritiku neravnopravnog odnosa prema kulturnim manjinama. U našim postkolonijalnim, doseljeničkim društvima, diskriminacija manjina obično vuče korene iz dominantnih kulturnih predrasuda koje, pak, vode u smeru selektivne primene ustanovljenih ustavnih načela. Međutim, ako se univerzalistički smisao tih načela ne shvati dovoljno ozbiljno, tada nema ni perspektive iz koje se uopšte može sagledati da li su se predrasude većinske kulture nelegitimno uplele u tumačenje ustavnih prava manjinske kulture.
Ne moramo se na ovom mestu detaljnije baviti filozofskom neodrživošću kultur-relativističke kritike uma. Meni je, međutim, ta pozicija zanimljiva iz jednog drugog razloga – ona je od pomoći u objašnjenju jedne neobične političke rokade. Ironija je, naime, u tome da identične stavove zagovaraju i oni militantni hrišćani koji se, boreći se protiv islamističkog terorizma, ponosno pozivaju na prosvetiteljstvo kao deo ili katoličke ili protestantske tradicije. S druge strane, ovi konzervativci imaju čudne ortake – neki bivši levičari-multikulturalisti danas su se preobratili u ratnohuškačke liberalne sokolove. Ovi konvertiti su se čak pridružili redovima “neokona” to jest “prosvetiteljskim fundamentalistima”. Evidentno je da im, u borbi protiv islamskog fundamentalizma, nije bilo teško da prisvoje onu prosvetiteljsku kulturu koju su nekada napadali u ime svoje “zapadnjačke kulture” – jer su oduvek odbacivali njen univerzalistički cilj i nameru: “Prosvetiteljstvo je postalo privlačno ne zato što su njegove vrednosti univerzalne, već zato što su te vrednosti ‘naše’, što će reći evropske, zapadnjačke vrednosti”.
Ne treba posebno isticati da se ova kritika ne odnosi na misli laicističkih intelektualaca francuskog porekla, zbog kojih je prvobitno i skovana pežorativna fraza “prosvetiteljski fundamentalizam”. Mada se i kod tih zaštitnika univerzalistički shvaćene prosvetiteljske tradicije može uočiti određena militantnost koja počiva na problematičnim filozofskim temeljima. Religija se mora, kažu oni, povući iz političke javnosti i ograničiti na područje privatnosti, budući da je, kognitivno posmatrano, ona jedan istorijski prevaziđen “oblik duha”. Ili, što bi rekao Hegel – “Gestalt des Geistes”. U svetlu liberalnog ustavnog poretka, doduše, religija se mora tolerisati, ali ona ne može zahtevati da je naši moderni savremenici shvate ozbiljno kao kulturni resurs svoje samospoznaje.
Izvor: Peščanik
