У нашим постколонијалним, досељеничким друштвима, дискриминација мањина обично вуче корене из доминантних културних предрасуда које, пак, воде у смеру селективне примене установљених уставних начела.
Радикална варијанта мултикултурализма често се ослања на погрешну премису да су различите слике света, различити дискурси и концептуалне схеме међусобно “несамерљиве”. Уколико гледамо из визуре контекстуалиста, чак и културни облици живота делују као семантички затворени универзуми који располажу свако својим неупоредивим мерилима рационалности и истинитости. Стога, наводно, свака култура постоји сама за себе, као семантички запечаћена целина, одсечена од могућности дискурзивног споразумевања са другим културама. Када се сусретну две културе, осим климавог компромиса а у циљу превазилажења конфликта, постоји само избор између подчињавања и конверзије. Пођемо ли од таквих премиса, закључујемо да радикални мултикултуралисти чак и у оним захтевима који имају универзално важење – рецимо о општој валидности демократије и људских права – виде само скривене империјалистичке претензије на моћ неке владајуће културе.
Проблем је у томе што ово релативистичко гледање на ствари чак и самим релативизаторима, ненамерно, одузима стандарде за критику неравноправног односа према културним мањинама. У нашим постколонијалним, досељеничким друштвима, дискриминација мањина обично вуче корене из доминантних културних предрасуда које, пак, воде у смеру селективне примене установљених уставних начела. Међутим, ако се универзалистички смисао тих начела не схвати довољно озбиљно, тада нема ни перспективе из које се уопште може сагледати да ли су се предрасуде већинске културе нелегитимно уплеле у тумачење уставних права мањинске културе.
Не морамо се на овом месту детаљније бавити филозофском неодрживошћу култур-релативистичке критике ума. Мени је, међутим, та позиција занимљива из једног другог разлога – она је од помоћи у објашњењу једне необичне политичке рокаде. Иронија је, наиме, у томе да идентичне ставове заговарају и они милитантни хришћани који се, борећи се против исламистичког тероризма, поносно позивају на просветитељство као део или католичке или протестантске традиције. С друге стране, ови конзервативци имају чудне ортаке – неки бивши левичари-мултикултуралисти данас су се преобратили у ратнохушкачке либералне соколове. Ови конвертити су се чак придружили редовима “неокона” то јест “просветитељским фундаменталистима”. Евидентно је да им, у борби против исламског фундаментализма, није било тешко да присвоје ону просветитељску културу коју су некада нападали у име своје “западњачке културе” – јер су одувек одбацивали њен универзалистички циљ и намеру: “Просветитељство је постало привлачно не зато што су његове вредности универзалне, већ зато што су те вредности ‘наше’, што ће рећи европске, западњачке вредности”.
Не треба посебно истицати да се ова критика не односи на мисли лаицистичких интелектуалаца француског порекла, због којих је првобитно и скована пежоративна фраза “просветитељски фундаментализам”. Мада се и код тих заштитника универзалистички схваћене просветитељске традиције може уочити одређена милитантност која почива на проблематичним филозофским темељима. Религија се мора, кажу они, повући из политичке јавности и ограничити на подручје приватности, будући да је, когнитивно посматрано, она један историјски превазиђен “облик духа”. Или, што би рекао Хегел – “Гесталт дес Геистес”. У светлу либералног уставног поретка, додуше, религија се мора толерисати, али она не може захтевати да је наши модерни савременици схвате озбиљно као културни ресурс своје самоспознаје.
Извор: Пешчаник