Za odgovor na pitanje kako razumeti sebe kao pripadnika postsekularnog društva, može nam, kao putokaz, poslužiti i slika gorepomenutih procesa (Vidi: https://zurnal.me/habermas-gradjani-drzave-i-gradjani-drustva/)koji zadiru jedan u drugi. Nažalost, ideološke strane koje se danas sukobljavaju u javnoj debati uopšte na ovo ne obraćaju pažnju. Jedna strana (multikulturalisti) insistira na zaštiti kolektivnih identiteta i onoj drugoj prebacuje „prosvetiteljski fundamentalizam“ i „militantni sekularizam“, dok druga strana (sekularisti) insistira na beskompromisnom uvlačenju manjina u postojeće političke okvire, te svoje protivnike optužuje za „multikulturalističku izdaju“ temeljnih vrednosti prosvetiteljstva.
Takozvani multikulturalisti zalažu se da pravni sistem postane osetljiv na različitosti te da se prilagodi zahtevima kulturnih manjina da budu podjednako tretirane. Oni upozoravaju da ima prisilnih asimilacija i da se doseljenicima ukidaju koreni.
Sekularna država ne sme nasilno da uvršćuje pripadnike manjina u svoju egalitarnu zajednicu državljana, ne sme ih izvlačiti iz konteksta koji je odlučujući za njihov identitet. Kada se posmatra sa tog komunitarističkog stanovišta, politika apstraktne integracije izgleda sumnjivo jer ostavlja utisak da se manjinama nameću imperativi većinske kulture. Danas, pak, ne govori baš sve u prilog ovakvih stavova multikulturalista: „Ne samo akademici, nego i političari i novinski kolumnisti vide prosvetiteljstvo kao tvrđavu koju moraju da odbrane od islamskog ekstremizma“. Ovakva reakcija, s druge strane, na dnevni red stavlja kritiku na račun „prosvetiteljskog fundamentalizma“. Tako, recimo, Timoti Garton Eš tvrdi, u New York Review of Books (od 5. oktobra 2006.) da se treba zamisliti nad tim što “i same muslimanke zameraju Hirsi Ali to što samo generalno napada podčinjavanje žena u islamu, a ne proziva pojedinačne nacionalne, regionalne ili plemenske kulture”. I zaista, muslimanski doseljenici ne mogu se integrisati u zapadnjačko društvo suprotstavljajući se svojoj veri, nego samo zajedno s njom.
Na drugoj strani stoje sekularisti koji se zalažu za političko uključivanje svih građana, za uključivanje koje je slepo za nijanse i koje ne uzima u obzir kulturno poreklo i versku pripadnost. Ta strana upozorava kakve sve mogu biti posledice jedne „politike identiteta“ koja pravni sistem previše „otvara“ za očuvanje specifičnosti kulturnih manjina. Ovo „laicističko“ stanovište kaže da religija mora ostati isključiva stvar privatnosti. Tako Paskal Brikner odbacuje kulturna prava jer ona, navodno, dovode do stvaranja paralelnih društava – tih “malih, zatvorenih društvenih grupa od kojih svaka ima svoje posebne norme”. Brikner an bloc osuđuje multikulturalizam kao „rasizam antirasizma“, mada on zapravo pogađa samo one multikulturaliste-ekstremiste koji se zalažu za uvođenje kolektivnih kulturnih prava. Takva vrsta zaštite čitavih kulturnih grupa zapravo bi umanjila pravo pojedinačnih članova da sami upravljaju svojim životom.
Obe strane se, naizgled, bore za istu stvar – liberalno društvo u kojem će autonomni građani civilizovano živeti jedni kraj drugih – ali, s druge strane, zapravo vode Kulturkampf koji se iznova rasplamsava čim se pojavi bilo kakav politički povod.
Iako je jasno da se oba spomenuta aspekta prirodno prepliću, oni se spore oko toga treba li prednost dati očuvanju kulturnog identiteta ili građanskoj integraciji. Na taj način se polemički zaoštrava suočavanje filozofskih premisa koje protivnici, s pravom ili ne, jedni drugima pripisuju. Zanimljiva je primedba Jana Burume da je posle 11. septembra 2001., akademska rasprava o prosvetiteljstvu i anti-prosvetiteljstvu sa univerziteta preneta na pijace. Debatu su raspalila tek problematična pozadinska uverenja – s jedne strane kulturni relativizam, naoružan kritikom uma, a s druge strane rigidni sekularizam, okoštao u svojoj kritici religije.
Izvor: Peščanik.net, 27.10.2008.
