Прије пар дана се десио интересантни, бизарни политички перформанс кћерке великог никшићког пјесника Витомира Вита Николић. Наиме, како медији преносе, Даница Николић је реаговала поводом најаве да ће на фестивалу „Под липом” у Никшићу, једно пјесничко вече бити посвећено поезији Вита Николића. „Да вам није пало на памет“ – поручила је Николић Арт клубу „Прво писмо“ из Никшића који су, како је навела: „подмукло, без консултација са мном као једином насљедницом ауторских права мог оца“, кроз фестивал „Под липом“ одлучили да предају „име и дјело Витомира Николића у руке Марку Ковачевићу, Славиши Чуровићу, Матији Бећковићу и никшићкој испостави Цркве Србије“. А потом објаснила: „Да вам није пало на памет да изговорите један једини стих Витомира Николића, јер тај часни човјек није заслужио да, готово тридесет година након смрти, нико од поменутих ни помисли на њега, а камоли да се четничка камарила на челу са поповима и Бећковићем дичи оним што је стварао.
И наставила: „Јер, све што је икад створио и за шта се залагао било је у супротности са „вриједностима“ које они данас заступају“!? Даница Николић је навела да је „Витомир Николић једном преживио никшићке четнике и окупаторе“, и рекла: „Други пут га мртвога неће убијати сијачи мржње и великосрпске идеологије“, упозоравајући да ће их увијек изнова подсјећати на „Ноћ са Дубровником“, његов текст „Вршњаци слободе“ и све оно што је јавно говорио о баштиницима четничке и великосрпске идеологије“.
Елем, ауторска права су јасна, гдје власник ауторских права може забранити коришћење стихова пјесника на јавним манифестацијама, све док се не наврши седамдесет година од упокојења аутора. У овом случају, кћерка великог пјесника Витомира Николића је одлучила да буде политички комесар и идеолошки инквизитор!? Али, чега? Политичке идеологије квазикомунизма бившег диктатора Ђукановића. Тачније, Ђукановићевог антикомунизма и антисоцијализма који је имао своју реализацију кроз бесомучну пљачку државе, уништењу социјалне правде и економске сигурности грађана. Да би, потом, Ђукановићеви суманути кругови направили велики гест, те из малог џепа, извлачећи ситниш од попљачканог блага, бацили неке копејке да се направе споменици Брозу и Љубу Чупићу, под егидом: „Да, се Власи не досјете“!
Не треба сумњати да је Даница била поклоник таквог политичког лицемјерја, гдје се поклањају споменици у замјену за несметану пљачку државе и пласирање политике државног шовинизма. Али, зато је организаторе манифестације у Никшићу назвала, ни мање ни више него „четничком камарилом“!? Идеолошка комесарка Даница, живјећи у илузијама да има било каквих додирних тачака с комунизмом, који је уништен од стране оних којима је јуче и данас „држала свијећу“, својим гестом је ушла у домен лицемерја, што је њен слободни избор, али што је и контанта тих, сада поражених идеолошких кругова.
Вјероватно треба „поштовати“ то лицемјерје, приземне увреде и етикетирања поштовалаца и читалаца Витове поезије: као слободно и неоспорно право грађанина, односно грађанке. Али, „поштовати“ уз пропратни подсмијех, као саставни дио, такође слободног права других грађана да се према тој приземности и примитивизму искрено односе, с елегантним презиром. Јер, осим пјесме „Ноћ под Дубровником“, Вито Николић је написао и пјесме „Код Јасеновца, понире Сава“, „На Градини гроб го гроба“, који се не уклапају у идеолошке свјетоназоре правног наследника његовог дјела. Да се уклапају, не би те пјесме госпођа Даница брисала из коментара на ФБ страници Витомир Вито Николић, коју је уређивала.
Значи, госпођа Даница је цензурисала и Вита, а не само “ четничку камарилу“, која јој се привиђа, као и „сијаче мржње великосрпске идеологије“, како себи даје за право да оцјењује људе и групе људи. Зато ће се десити логична закономјерност, да ће људи и даље вољети и обожавати Витову поезију.
Дакако, укључујући „четничку камарилу и тзв. носиоце великосрпске идеологије“ а носиоца ауторских права игнорисати као потпуно небитну личност, не оспоравајући јој сва могућа инквизиторска права. Јер, идеолошки круг којем припада власница ауторских права је темељно пропао на претходним изборима јер ту идеологију народ није више могао трпјети.
Сада могу само да тужно реже и плачу над брзим нестајањем те опаке идеологије коју је персонификовао бивши диктатор а слиједили је, и данас слиједе несретни чауши изгубљени у простору и времену. И на концу, власници поезије великог никшићког пјесника су његови поштоваоци и обожаваоци, јер она у њима живи, а не острашћени правни заступници који својим егзибиционизмом показују да уопште нису духовни наследници Витомира Николића: „Доброг духа Никшића“! Сваком своје, дакле. И све је у реду, и на свом мјесту.
За портал Журнал: Војин Грубач
