Све више људи у Грчкој више не може да приушти станарине. Враћају се родитељима или деле станове са сустанарима. А цене станова и даље расту.
Троје од десет становника Грчке живе као подстанари. То је релативно мало у поређењу с Немачком где више од половине становништва не живи у сопствена четири зида, него плаћа станарину. Међутим, према Еуростату, заводу ЕУ за статистику, у односу на плату месечни издаци за станарину у Грчкој већи су него у Италији, Шпанији и Немачкој.
„Била сам стварно очајна, јер нисам могла да пронађем стан“, каже Елза из Атине за DW. „Чак сам размишљала да своје ствари ставим у складиште како бих могла на миру да наставим потрагу за станом“. Након осам месеци потраге, 48-годишња службеница коначно је успела да пронађе стан.
Kако би смањила трошкове, до тада је с 15-годишњим сином живела код родитеља. Њен посао у рачуноводству није био довољан за станарину, па је прихватила и додатни хонорарни посао. С обзиром на то да ради у једном од скупих јужних предграђа Атине, тражила је стан у близини посла. „Агенти су ми рекли: ’С обзиром на то колико новца имаш, требало би да се преселиш у неки други крај града, овај није за тебе’.“
Ипак, имала је среће, па је свој стан коначно пронашла преко огласа и без помоћи агента. Сада за 130 квадрата плаћа 900 евра – то су две трећине њене плате. У Немачкој влада правило да за станарину не би смело да се плаћа више од једне трећине. Али ни то у Немачкој, посебно у већим градовима, више не важи.
Заједничко становање као решење
Христос (42), који ради у угоститељству, такође је дуго тражио стан, и то 15 месеци. „Било је то један од најгорих периода у мом животу. Утицало је и на мој посао. Нисам био усредсређен. Бринуо сам се где ћу да живим и како ћу ако не пронађем нешто што себи могу да приуштим. Стрес је био огроман.“
Месецима је ван радног времена претраживао интернет, читао новине, одлазио до агената за некретнине и ходао улицама тражећи некретнине за изнајмљивање. Након 15 месеци случајно је угледао стан који се управо тада ослободио. „Разговарао сам с газдом и добио стан. Тај дан сам се осећао као да сам добио главни згодитак на лутрији.“
Христос плаћа 380 евра најамнине за 50 квадратних метара. „Kад би ми наплатили 450 евра, не би ми остало за режије“, каже. Он тренутно дели стан са рођаком. Спава у дневној соби, а његов рођак, који не може да нађе стан, у спаваћој. До пре неколико година заједнички станови били су готово непознаница у Грчкој. Али, трошкови живота веома су порасли и многи су се окренули таквом начину решавања стамбеног питања.
Ниски приходи – високе станарине
Према подацима Европске уније, просечан радник у Грчкој на станарину троши 37 одсто своје плате. „У великим градовима као што су Атина и Солуну, тај проценат је много већи и износи 60 до 70 одсто“, каже за ДW Ангелос Скијадас, правник и председник Панхеленског удружења за заштиту станара. Специјализована интернет-страница „Спитогатос“ извештава да су станарине између 2015. и 2022. године порасле за 48,7 одсто. У центру Атине просечна цена изнајмљивања у 2023. је 9,52 евра по квадратном метру, а у скупим јужним предграђима 11,30 евра по квадратном метру.
Према подацима за 2023. са странице „Нумбео“, која пореди трошкове живота у Европи, једнособан стан у центру Лондона кошта 2.228 евра, у Берлину 1.316, Паризу 1.291, Риму 1.003, а у Атини 500 евра. На први поглед чини се да је то повољно, али је за становнике Грчке превише, јер зарађују просечну нето плату од 900 евра.
Атрактивно тржиште некретнина – али за странце
Лепо време и још увек релативно ниске цене куповине и изнајмљивања некретнина последњих година привукле су бројне инвеститоре и туристе. За Ангелоса Скијадаса очигледно је да је за нагли пораст цена изнајмљивања заслужан све већи број „Аирбнб-станова“, то што странци купују некретнине и изнајмљивачи који желе да надокнаде губитак прихода због велике економске кризе последњих година. Осим тога, постоје странци ван ЕУ који купују некретнине високог квалитета у Грчкој како би добили такозвану „златну визу“, а која им гарантује дозволу боравка у Грчкој и шенгенску визу. Ти прописи су уведени 2013, али су 2022. измењени.
Стратос Парадијас, правник и председник Панхеленског удружења власника некретнина, не дели то мишљење. У разговору за ДW он објашњава да се само веома мали проценат некретнина у одређеним деловима Атине изнајмљује краткорочним изнајмљивачима и туристима преко „Аирбнб“ и сличних платформи. Међутим, тачних података нема. Постоје, каже Парадијас, хиљаде празних некретнина, али их власници не стављају на тржиште због скупих трошкова обнове и високих пореза који морају да се плате на приход од изнајмљивања. Пореска стопа износи 15 одсто за приходе од изнајмљивања до 12.000 евра годишње и 45 одсто за приходе веће од 35.000 евра годишње.
Проблем празних станова
Атина је променила свој изглед углавном између 1960. и 1980. Хиљаде прелепих неокласицистичких зграда је срушено. Након Другог светског рата и грађанског рата који је трајао до 1949. године, у Грчкој је владало велико сиромаштво. Људи су тражили посао првенствено у Атини и Солуну. Требало им је место за боравак, па су куће грађене брзо и без озбиљног урбанистичког планирања.
Данас су те куће старе и трошне. Многи власници, због економске кризе, не могу да их обнове – па их или изнајмљују, или продају или остављају празне. Многи странци, а нарочито Kинези и Арапи из Заливских земаља, такође купују станове или чак читаве стамбене блокове како би добили „златну визу“. Затим их прослеђују фирмама које их нуде као станове за изнајмљивање, обично по пренадуваној цени.
Решење огромног стамбеног проблема с којим се Атина данас суочава, Ангелос Скијадас види у томе да се уговори о изнајмљивању склапају на најмање шест година, а не само на три, као што је досада била пракса. Осим тога, висину најамнине требало би, каже, ограничити, рецимо на шест одсто објективне вредности некретнине. За Стратоса Парадијаса једно од решења било би смањење пореза на приход од изнајмљивања како би власници могли да ставе на тржиште хиљаде празних некретнина.
Елза и Христос за сада су решили своје стамбено питање. Али, за хиљаде других, посебно студената и младих који су се тек запослили, проналажење стамбеног простора остаје мука. А некаквог решења – нема на видику.
Извор: dw
