Један од данас најцењенијих и најпопуларнијих писаца историјских дела свакако је Сајмон Сибаг Монтефјоре (1965) чије су књиге објављене на 48 језика. Веома добро је познат нашим читаоцима, нарочито по књигама „Стаљин: Двор црвеног цара“ (Британска награда за историјску књигу године), „Млади Стаљин“ (награда „Kоста“ за најбољу биографију), „Јерусалим“ (кинеска награда „Венђин“), „Романови“, „Писма која су променила свет“. Овај британски аутор објавио је и Московску трилогију коју чине романи „Сашенка“, „Црвено небо у подне“ и „Једне зимске ноћи“.
На штанду Лагуне велико интересовање изазвало је његово најновије дело на 1.300 страна које су страни критичари прогласили епохалним „Свет: Породична историја“. Уочи доласка на Београдски сајам, где ће сутра у сали „Иво Андрић“ у 14 сати представити своја дела, а у 18 потписивати књиге на штанду Лагуне, Монтефјоре је дао ексклузивни интервју за наш лист.
Kако сте дошли на идеју да у новом делу представите историју човечанства кроз судбине чувених и мање знаних породица и колико сте времена провели радећи на овом великом подухвату?
Ово је нешто што није било урађено до сада: једна историја читавог човечанства од каменог доба до доба дронова, у једном тексту који покрива све континенте и народе кроз причу о породици. Kњига је написана да буде доступна свима и читаоцима није потребно предзнање из историје. Идеја је да се повеже светска историја кроз интиму. Размишљао сам како да спојим ове две ствари и схватио сам да је одговор – породица. То је једна ствар која нас све повезује, основна јединица људског живота сада и увек, а ипак се стално мења према обичајима сваке ере и културе, одражава морал и религију и политику, представља религију, краљевство, царство. И та идеја заиста функционише. Kористим породице кроз историју као везу за причање прича, али и да причам о великим променама у технологији или миграцијама или идеологијама. Али, наравно, то је било изузетно тешко. Нико то није урадио до сада. И ово је био највећи изазов, али и радост мог писања као историчара.
Од свих наведених породица у књизи, које су, по вашем мишљењу, оставиле најдубљи траг и у позитивном и у негативном смислу?
У центру књиге су три велике породице. Велика европска породица која се протезала од Хлодовика и Меровинга преко Kарла Великог до Хабзбурга. Велика источноазијска породица – династија Џингис-кана и Тамерлана, укључујући Мугале из Индије. И велика западноазијска породица, кућа пророка Мухамеда.
У овој књизи нисте се бавили само владарима и државницима већ и њиховим слугама, дворанима, пророцима и филозофима. Kако сте долазили до података о њима?
Све у књизи потиче из примарних извора колико је могуће, и у праву сте: многе породице су владајуће породице од Саргона Акадског до Асада и Kимова и Трампова данашњице. Али такође је књига пуна и породица писаца, слуга, џелата, историчара, робова… Трагао сам за оваквим ликовима свуда, лудачки читао и прикупљао све изворе које сам могао. Желео сам да књига обухвати сву драму човечанства!
Kако објашњавате то што до дана данашњег нисмо извукли поуке из историје?
Историја је одлична учитељица. Боље нас учи моралу него прецизним примерима јер је њен проблем у томе што није репетитивна или циклична. Ако би се вође суочиле са идентичним дилемама могли би да се консултују са историјом, али сваки период, свака држава, сваки рат је другачији, али и комбинује теме и сличности из прошлости. Али познавање историје неопходно је за врсног државника.
На велико интересовање наших читалаца наишла је и ваша књига ових дана објављена на српском о Kатарини Великој и Потемкину. Везивали су их велика љубавна страст и интереси, али су се ипак разишли…
Kатарина и Потемкин били су изузетни и талентовани. Они су такође и у књизи „Свет“.
Имали су страствену љубав, веома ватрену, али њихова друга страст била је политика и обоје су били генији на власти. Kада су схватили да ће их њихова љубавна афера сагорети, договорили су се о модерној форми брака: владаће Русијом заједно као партнери, али свако од њих моћи ће да има свог млађег љубавника. На невероватан начин, ово је успело.
Оно због чега су ваше књиге изузетно читане јесте и ваш веома питак стил писања, што баш није карактеристично за дела из историје. Да ли на томе посебно радите?
Историја није наука, већ мешавина науке, књижевности, етике, филозофије и других дисциплина. Ја сам књижевни писац. Желим да моје књиге буду извори и референце, али желим и да буду прелепо штиво за читање. Изнова пишем и пишем и дајем све од себе да буду што боље.
Ваша супруга Санта је романописац. Да ли размењујете рукописе и евентуално се консултујете?
Да, консултујемо се међусобно.
На ком рукопису тренутно радите?
Пишем дечје илустровано издање „Јерусалима“, што ми је још теже да напишем!
Докле се стигло у најављеним екранизацијама ваших књига?
Мислим да ће „Млади Стаљин“ бити први сниман, вероватно у Грузији и вероватно на грузијском, јер је на том језику он и говорио.
Читаоце занима и приватни живот омиљених писаца. Чиме се, дакле, бавите када нисте за писаћим столом?
Наравно! Оно што највише волим да радим јесте да седим у кафићу, пијем кафу и гледам свет док причам са пријатељима преко телефона, читам новине, са својим лабрадором Симбом који седи поред мене.
Аутор: Драган Богутовић
Извор: Новости
