Пише: Грант Инскип
Никаква нова друштвена класа није дошла на власт захваљујући Америчкој револуцији. Људи који су организовали устанак били су углавном припадници колонијалне владајуће класе. — Хауард Зин
Америчка револуција је за многе Американце извор великог поноса, али без икакве сумње, то је један од најлошије схваћених и најповршније памћених догађаја у америчкој историји. Револуција, у суштини, није нимало промијенила друштвене структуре ни класне односе у Америци — осим што је умјесто краљева довела велике корпорације. Богата елита је била та која је организовала побуну, док су обични људи и сиротиња били присиљени да ратују (под пријетњом смртне казне за дезертерство), уз обећања о Америци која ће бити у корист свих. Али послије револуције — ништа се суштински није промијенило.
Декларација о независности и амерички устав нису написани да би обезбиједили „живот, слободу и потрагу за срећом“ обичном човјеку, како се то често тврди. Те чувене, митом обавијене ријечи нису се односиле на афричке робове, домородачке народе, жене, имигранте, нити на сиротињу која је, након што је ратовала у Револуционарном рату, завршила под теретом високих пореза и са одузетим кућама и стоком због неплаћања дугова — те су ријечи важиле за богате власнике имања и државнике.
Популарна представа о Америчкој револуцији почива на увјерењу да је рат против Британске империје био заснован на идеји америчког самоопредјељења, које је било у директном сукобу с интересима британске монархије. Просјечан Американац данас о том устанку говори као да су људи заједнички устали ради независности и готово сами поразили тада најмоћнију империју у свјетској историји. Као и у случају већине историјских догађаја, детаљнија анализа открива сасвим другачију слику.
Иако већина људи у данашњим Сједињеним Државама овај празник доживљава као дан када су Американци побиједили британску тиранију („нема пореза без представништва“), не треба занемарити – или, што је чешће случај у америчком образовању, потпуно игнорисати – да је одлука Британаца да земље западно од Апалача прогласе „територијом Индијанаца“ и њихово приближавање укидању ропства много више угрозила интересе америчке колонијалне елите него високи порези британске владе. А тврдња (или бајка?) да су Британце поразили искључиво храброст и одлучност америчких војника представља не само незнање, већ и грубо изобличење историјских чињеница.
Успјех револуције много више дугује интервенцији Француске на страни колонијалне елите, него било чему што су саме колоније биле у стању постићи. Како је рекао Ноам Чомски: „Америчка револуција била је мали дио великог свјетског рата који се водио између Француске и Енглеске, па је француска интервенција имала пресудан утицај, док је домаћи допринос био углавном герилски рат.“
Америчка револуција је, у великој мјери, обрасла митологијом, смишљеном да представи настанак државе као племенит и храбар чин, а не као процес обиљежен убилачким и освајачким намјерама које су биле у самом средишту побуне и у срцу њених вођа.
Мање је познато, али већина обичних људи у америчким колонијама доживјела је револуцију као замјену британске монархије и трговаца домаћим богатим државницима и трговцима. Једна тиранија замијењена другом, без суштинске промјене животних услова или материјалне стварности. Оснивачи (и власници) нове државе једноставно су замијенили један облик угњетавања и империјализма другим, овога пута под знаком „манифестне судбине“ — идеје која најбоље описује освајање, експлоатацију и ширење империје, или, једноставније речено, „слободно тржиште“. Нису ни помишљали да право гласа припадне женама, робовима, домороцима или сиромашнима, односно онима који нису посједовали земљу.
Ово је, наводно, та „слобода“ коју је револуција донијела Америци. Вриједи подсјетити и на то да су многи од вођа побуне стекли своје богатство посједовањем других људи као робова — па би можда било прикладно уздржати се од уздизања њихове визије као нечега светог и недодирљивог.
Револуција се, у суштини, може схватити као пуч који су извели амерички колонијални богаташи — они који су већ били власници друштва, нису жељели да им се Британци мијешају у „њихове“ унутрашње послове (дакле, у власништво над робовима и планове освајања земаља ка западу), и који су прижељкивали још више централизације и моћи у својим рукама. За разлику од тога, већина становништва колонија били су сиромашни сељаци и људи без посједа, који су заправо жељели више демократије и право на самоопредјељење.
Управо зато су и избиле побуне попут Шејсове и Побуне због вискија — које су власти брзо и брутално угушиле. И за крај, није без значаја поставити једноставно питање: ако је 4. јул симбол слободе, зашто грађани Сједињених Држава данас уживају мање слобода него становници Велике Британије?
Замислите да славите државу која својим грађанима не гарантује ни најосновнија људска права — попут образовања и здравствене заштите — што већина индустријализованих, па чак и многе сиромашније земље успијевају да обезбиједе својим становницима. А да не говоримо о земљи која активно укида заштиту животне средине, права радника, репродуктивна права и читав низ других слобода.
Важно је разумјети да слободе које данас уживамо нису дароване „одозго“, од оних на позицијама моћи, а свакако нису изборене у Америчкој револуцији. Оне су плод борби радничке класе, синдикалних организатора и народних покрета који су деценијама изнуђивали прогресивне законске реформе. Управо је ово суштина америчке историје — кључ за разумијевање због чега данас уопште и постоји нешто попут празника независности.
Дан независности и државна пропаганда
Већина Американаца уопште није свјесна да је „Дан независности“, у свом модерном облику, у великој мјери обликован од стране прве званичне државне пропагандне агенције — Комитета за јавне информације (CPI) који је основао Вудро Вилсон током Првог свјетског рата. Тај комитет је имао задатак да претвори преовлађујуће пацифистичко и антиратно расположење (на почетку рата већина Американаца је била против уласка у сукоб) у антинјемачку хистерију, али и да обузда пријетњу радикално организованих радника, што је нарочито уплашило велике корпорације након побједе Савеза индустријских радника свијета (IWW) у штрајку у Лоренсу, Масачусетс 1912. године.
Успјех Комитета за јавне информације (CPI) оставио је дубок утисак на свијет бизниса, што је довело до тога да један од чланова тог комитета, Едвард Бернејс, постане водећа фигура у брзо растућој и утицајној индустрији односа с јавношћу. Та индустрија ће убрзо служити за производњу вјештачких потреба код апатичних потрошача и усађивање увјерења да је појединачна материјална добит основна покретачка снага људског живота.
То је, наравно, сјајно за корпоративне профите — а уједно и одличан начин да се пажња људи скрене са политичког естаблишмента који је, у суштини, у власништву и под контролом корпорација. Почетком 20. вијека, елите су схватиле да им све теже иде контролисање маса отвореном силом, као што је било пракса кроз већину историје. Људи су све више добијали могућност учешћа у политичком животу и све чешће показивали да се не могу лако покорити државном насиљу (иако такво насиље и даље постоји, више није толико отворено као раније). Због тога је постало пресудно да држава контролише начин на који људи размишљају.
Корпоративне и политичке елите су, у суштини, схватиле да више не могу владати искључиво силом, али да могу скренути пажњу маса кроз потрошњу и суптилне облике контроле мисли.
Ова специфична пропагандна стратегија започела је удруженом иницијативом великих корпорација и државних институција с циљем да се имигранти „американизују“ (њихов термин), те да се у радничку класу земље унесу сјемена патриотизма и национализма. Жељели су усађивати лојалност и покорност, потискујући свијест о правима која људи имају као радници и као сиромашни. Жељели су од имиграната направити природне непријатеље „деструктивних снага“ попут Савеза индустријских радника свијета (IWW), који су угрозили наводне племените идеале и институције Сједињених Држава.
На једној великој конференцији грађанских организација (организовани радници су били искључени), државне и приватне институције свих профила обавезале су се на сарадњу у спровођењу „американизације“ као националног пројекта, те су израдиле план за успјешан програм американизације поводом предстојећег 4. јула. Церемоније индоктринације првобитно су требале носити назив „Дан американизације“, али се на крају одлучило за звучније име — „Дан независности“.
Лидери синдиката и раднички организатори врло брзо су схватили шта се дешава. Високи званичник Савеза рудара САД (UMW) је изјавио да иницијатива великих корпорација и владе (тј. пропаганда) представља: „покушај успостављања патерналистичког система који ће раднике у овој земљи још потпуније подвргнути контроли послодаваца, чиме ће се додатно ојачати ланци индустријске тираније. Управо се иза тих напора крије жеља да се угњетавање претвори у нешто свето и потврђено — машући америчком заставом пред лицем жртава, истовремено подмукло жигосати сваку њихову тежњу ка ослобођењу од јарма експлоататорских интереса које ти исти представљају — као непатриотску.“
Али организовани радници нису могли да се изборе с удруженом моћи корпорација и државе, и изгубили су ту битку, баш као што нису успјели да очувају ни „Први мај“ — празник рада који се у Сједињеним Државама једва обиљежава, али се широм свијета слави као празник радничке солидарности, са коријенима у борбама америчких радника који су крајем 19. вијека били изложени бруталној репресији. (Види: Хејмаркетски масакр у Чикагу.)
Суштина је врло једноставна: патриотизам и празници попут Дана независности служе као инструменти за остварење циљева власти и интереса које она заступа. Како је Лав Толстој рекао: „патриотизам је робовска покорност онима који држе власт.“ А већина модерних Американаца су, у суштини, најамни робови корпоративне Америке и нехуманих пракси њене империје.
Грант Инскип је активиста из Денвера, Колорадо, тренутно са сједиштем у Фениксу, Аризона. На Инстаграму пише о социоекономији, филозофији и геополитици.
Извор: The Pragmatic Utopian
