Пише: Грант Инскип
Превод: Журнал
Империје не пропадају; оне почињавају неизбјежно самоубиство уништавајући своје примарне изворе богатства: поштовање и индустрију. Америчка империја постоји од 4. јула 1776. године, када је проглашена у тренутку када су се колонијалне елите побуниле против Британске круне у настојању да прошире своју територију широм копна Сјеверне Америке. Током два и по вијека, та империја је постала најдоминантнија сила — војно, економски и културно — коју је свијет икада видио.
Након неколико свјетских ратова који су ослабили све друге велике силе, САД су насљедиле положај врховне моћи, без историјског преседана који би се могао поредити са надмоћним глобалним утицајем којим сада располаже америчка влада. Прије уласка у Други свјетски рат, амерички планери су били свјесни да је Америка већ деценијама најјача економска сила на свијету, и да ће се на крају рата наћи у положају снаге који ће омогућити Вашингтону да обликује ток међународне политике — у недоглед, ако би то било могуће — и да ће морати да створе глобални поредак који ће осигурати контролу над већином свјетских ресурса за америчке корпорације, прије свега оне из енергетског сектора.
Да будемо јасни, ови наводни „мудраци“ који су створили „Pax Americana“ заиста су постигли велики успјех. Сједињене Државе су надвладале Совјетски Савез у Хладном рату стратегијом „обуздавања“, већ више од 80 година контролишу примарне енергетске ресурсе свијета, одржавају највећу економију у историји човјечанства и посједују светску резервну валуту, што америчкој влади даје огромну моћ над глобалном трговином и способност да натјера друге земље да извршавају њихове налоге или да, у супротном, трпе разорне санкције које паралишу њихову економију.
Иако империја и даље задржава свој периферни статус водеће свјетске силе, јаз између САД и конкурената знатно се смањио. Много тога се промијенило у посљедњих десет и више година. Униполарни тренутак је нестао, углавном пријатељски односи са Русима из деведесетих и двије хиљадитих потпуно су се урушили, Кина је постала водећи произвођач у свијету (САД су држале ту титулу више од једног вијека до 2010. године), Пекинг и Москва су, заједно са Ираном и другима, створили де факто коалицију у борби против америчке хегемоније, а Сједињене Државе — након што су поново имале неупоредиву моћ и кредибилитет када су лако ослободиле Кувајт од Садама 1991. — изгубиле су добру вољу коју су некад уживале у свијету и данас се углавном доживљавају као одметничка држава која пријети међународном миру и безбједности.
Наравно, све империјалне силе понашају се као одметничке државе, али културна хегемонија и престиж Америке имали су скоро једнако важну улогу у њеној глобалној доминацији као и војна сила или економска моћ. Да би усадила послушност унутар империје, држава мора имати одређену мистику и способност да заводи савезнике и партнере да поступају по њеној вољи. Сједињене Државе ту способност више у суштини немају, јер свијет већ одавно уочава лицемјерје у америчким дјеловањима. Колоније у Латинској Америци су у побуни, како грађани због неолибералних политика диктираних из Вашингтона које су становништво довеле до руба егзистенције, тако и политичари који све чешће сарађују с америчким противницима у Кини и Русији како би смањили економску зависност од САД.
Колоније у Африци се сваке године буне све више и више, с војним хунтама које преузимају власт и протјерују своје западне колонизаторе. Од Нигера и Малија до Габона и широм Сахела, САД и Запад активно губе нови хладни рат против Русије и њихових империјалних савезника – Кине, који сада пристижу да замијене старе колонизаторе нудећи инфраструктуру, безбједност/наоружање и економску помоћ у замјену за драгоцјене ресурсе који се транспортују у језгро кинеске империје у Евроазији. Иако то у суштини значи да обични Африканци само мијењају једне господаре за друге, ови државни удари којима се збацује Запад дочекани су са масовном подршком локалног становништва које гаји дубоку мржњу према америчком и западном империјализму.
Иако Америка и даље има извјесне компаративне предности у односу на своје главне непријатеље на Блиском истоку (Иран) и у Источној Азији (Кина), доминација Вашингтона у тим регионима је у опадању због све веће моћи ових империја које једног дана желе потпуно избацити САД из оба региона. Америчку владу све озбиљније изазивају нове снаге Кине, Русије и Ирана у Црвеном мору и ширем подручју Блиског истока.
Египат све више балансира своје односе, а у посљедњих неколико година појављују се извјештаји о томе да Руси користе египатске луке као логистичке центре и полазне тачке за војне операције у Либији. Русија такође добија своју прву поморску базу на Црвеном мору у Судану, док Пекинг и Москва настоје да успоставе доминацију у овом стратешком региону. Истовремено, ирански регионални проксији открили су кључне слабости у америчкој одбрамбеној поставци на Блиском истоку — од Ирака и Сирије па све до Аденског залива и Црвеног мора. Кина и Русија додатно јачају односе у региону Црвеног мора кроз унапређење економске и безбједносне сарадње са Еритрејом и Етиопијом, док Пекинг убрзано шири своје присуство у Јужном кинеском мору преко вјештачких острва која се претварају у војне објекте, чиме константно повећава притисак на америчке колоније, прије свега Филипине и Тајван. Поред тога, Кина се придружује Русима у поморским вјежбама као демонстрацији силе у региону Источне Азије — региону који америчка морнарица надзире и контролише још од 1940-их година.
Иако је америчка моћ заправо ојачала у Европи након руске инвазије на Украјину и остаје доминантна у Источној Азији и Океанији, појављују се бар минимални знаци слабљења утицаја САД и у тим регионима. Западни лидери, иако и даље дубоко привржени савезништву са САД, последњих година све отвореније иступају и све чешће се разилазе са америчком политиком.
Савезници Сједињених Држава, као и саме америчке корпорације, опрезни су према новом Хладном рату који Америка води са Кином, јер су европске и азијске економије — као и америчка — сада дубоко интегрисане с Пекингом. Нико од америчких савезника, нити саме америчке компаније, не желе да изгубе профитабилно кинеско тржиште. Истина, постоје знакови да поједини сектори Запада унутар америчке империје покушавају да смање економску међузависност с Кином, али то се више односи на страх од потенцијалног сукоба САД и Кине, него на било какво поштовање наводно угледног лидерства Вашингтона.
Већина људи обично кривицу за пад америчког лидерства и угледа у свијету, као и за економски пад, приписује једностраним ратовима по избору које је Америка водила у оквиру „рата против терора“ (Авганистан и Ирак). Истина је да су ти ратови довели до делегитимизације америчке спољне политике у очима већине свијета, као и до уклањања Садама као регионалног противтежног фактора Ирану, што је омогућило да утицај Техерана последњих деценија прошири свој домет. Такође је тачно да су ти ратови експоненцијално увећали амерички буџетски дефицит и додатно обезвриједили долар (USD), али сматрам да се пад америчке империје у већој мјери може приписати другим, озбиљнијим стратешким грешкама проистеклим из кратковидости и политичког незнања.
Док америчке колоније на Блиском истоку трпе притисак од нове иранске империје у успону, колоније у Европи суочавају се са најозбиљнијом безбједносном пријетњом још од завршетка Другог свјетског рата — ратом Русије у Украјини, који је изазван краткорочним и илузорним политичким размишљањем. Иако је иранска моћ пријетња интересима САД на Блиском истоку, Техеран је знатно лакше обуздати него Москву, која располаже огромним ресурсима, има империјално присуство на више континената и предњачи у нуклеарном наоружању. Ширење НАТО-а на Исток, које се често представља као геополитичка побједа Вашингтона, у стварности је била велика стратешка грешка америчких планера. Русија се томе противи одувијек и тај процес остаје егзистенцијална пријетња њеним империјалним интересима у Источној Европи.
Влада Сједињених Држава, опијена моћи униполарног тренутка, једноставно је мислила да може наметнути проширење НАТО-а Русији и притом задржати позитиван замах у односима с Кремљом. Желјно размишљање, заиста.
У ствари, тиме су само гурнули Русију и Кину у међусобни савез, пошто су обје државе стекле утисак да их америчка империја опкољава. До 2008. године, САД су створиле геополитичку ситуацију која је резултирала првим европским ратом у 21. вијеку — инвазијом Русије на сјеверну Грузију. Тај потез је углавном био усмјерен на спречавање уласка Грузије у НАТО након што је Буш Млађи јавно обећао да ће и Грузија и Украјина једног дана постати чланице. Као што је већ напоменуто, ово је добро позната „црвена линија“ за Русе, баш као што су совјетске снаге на Куби 1962. године биле неприхватљиве за америчку владу. Па, зашто су онда амерички планери ширили НАТО на Исток и обећавали чланство Украјини и Грузији? Због профита, наравно.
Џилијан Тет: Трамп тестира спремност Американаца да трпе недаће
Проширење војног савеза под вођством САД значило је ширење тржишта за америчке произвођаче оружја. Такође је значило повећање вјероватноће да ће Русија реаговати агресивно, што би САД могле искористити као изговор да прекину растућу европску зависност од руске нафте и гаса — што је управо оно што су амерички планери урадили последњих година након што су добили ескалацију коју су тражили у Украјини. Али, док су се САД све више запетљавале у Европи (огромни војни трошкови за Украјину, повећано присуство америчких снага широм континента, проширење НАТО-а на Нордијске земље и сл.), то су чиниле у тренутку када је њихов империјални фокус требало бити непоколебљиво усмјерен ка растућој кинеској империји, за коју амерички званичници признају да представља најозбиљнију стратешку пријетњу америчкој доминацији у историји.
Дијелом се питам колико је Кина дала генерално „одобрење“, или барем неку врсту печата сагласности, када су се Путин и Си састали непосредно прије инвазије. Кини је сигурно било јасно да ће рат још више приближити Русију њиховој орбити (зависност/империја), с обзиром на то да је ратна машина Москве бјеснила, али је то било могуће само захваљујући томе што је Кина подржала најсанкционисанију економију на свијету. Такође им је сигурно било јасно да ће рат помјерити амерички геополитички фокус, одвлачећи ресурсе и војна средства из Источне Азије ка Европи — што је свакако добра вијест за империју у ширењу која жели да доминира сусједима подржаним од стране САД. Чињеница да Вашингтон троши ресурсе на рат у Европи, као и на бесконачне ратове на Блиском истоку, управо је оно што планери у Пекингу желе.
Али како је Кина постала економска сила, нова војна сила у успону и геополитички див какав је данас? Уз велику помоћ Запада (капитала), што нас доводи до двије најтеже стратешке грешке у историји америчке империје:
1 – Отварање према Кини 1970-их година
2 – Пријем Кине у Свјетску трговинску организацију (WTO) 2001. године
САД и Кина су тренутно усред борбе за доминацију у сфери валута, при чему је кинески јуан, односно ренминби, стекао значајан утицај у глобалној трговини током посљедње деценије. Да не помињемо да се де-доларизација снажно пробија у међународни систем, у коме многе земље настоје да се ослободе претјеране зависности од америчког долара, посебно пошто САД немилосрдно користе своју валуту као геополитичко оружје. Кинески планери желе ту моћ за себе, иако још имају доста тога да ураде, али управо због тога САД желе да спрече и обуздају геополитички утицај и империјални успон Кине.
Вашингтон на дуге стазе нема никакве економске шансе. То се јасно видјело у Трамповим тарифама, које нису биле усмјерене само против Кине већ и против цијелог свијета. Његов „дан ослобођења“ и трговински рат представљају чин очаја империје која је свјесна да више не може економски да се такмичи са својим највећим конкурентом. Њихово једино преостало средство јесу тарифе, са намјером да успоре индустрију и производњу у Кини, али и у америчким колонијама, уз наду да ће се тиме дугорочно ојачати америчка економија.
Трампове царине погађају Србију: Индиректна штета далеко већа од директне
Вашингтон заправо коцка са глобалном економијом у нади да ће задржати америчку примарну позицију. Како Јанис Варуфакис објашњава: „Оно што његови (Трампови) критичари не разумију јесте да погрешно мисле да он вјерује да ће његове тарифе саме по себи смањити трговински дефицит САД. Он зна да неће. Њихова корисност лежи у способности да шокирају стране централне банке и натјерају их да снизе домаће каматне стопе. Посљедично, евро, јен и јуан ће ослабити у односу на долар. То ће неутралисати повећање цијена увозних добара у САД и оставити потрошачке цијене на истом нивоу. Земље које су тарифиране у суштини ће плаћати за Трампове тарифе.“
То је један могући исход. Америчка империја се нада да ће свијет пристати на њене услове и да ће штета нанесена глобалној економији омогућити САД да остану за воланом, мада знатно ослабљене и економски и геополитички. Много вјероватнији сценарио, по мом мишљењу, јесте да ће Америка додатно изоловати саму себе и још дубље потонути у економску рецесију, империјални пад и одгурати савезнике у наручје противника, јер једноставно неће моћи да се ослоне на тако нестабилан и непоуздан режим. Америка је постала одметничка нација нашег доба — не само у реалности, што је увијек била, него сада и у очима већине свијета који је се суштински плаше. Оно што заправо постижу јесте јачање билатералних односа између кључних савезника и њихових највећих противника. Јапан, Јужна Кореја и Кина су недавно објавили јачање економских и билатералних веза како би заједно пребродили олују. Такође, постижу даље економско слабљење велике већине Американаца, што значи да ће економија САД само наставити да слаби како године пролазе. Америка је током Хладног рата обуздавала свог архинепријатеља (Совјетски Савез), а сада у новом хладном рату обуздава саму себе — изолујући се од остатка свијета и сузбијајући сопствену моћ. Због тога кажем да пад једне империје никада у историји човјечанства није био овако очигледно апсурдан и комичан.
Како се Кина креће ка томе да до краја деценије постане највећа економија на свијету, и како буде преузимала контролу над глобалном трговином преко своје резервне валуте, амерички долар (USD) ће постати углавном безвриједан, посебно имајући у виду енормна дуговања Сједињених Држава. Када је Никсон скинуо долар са златног стандарда почетком 1970-их, тиме је омогућено америчким корпорацијама да знатно повећају профитне маргине, али је уједно ослабљена вриједност валуте. Неолиберална ера у суштини је била игра љуштура са циљем максимизације богатства корпорација, док је долар слабио инфлацијом и постајао све мање поуздана (и вриједна) валута. На крају, као што је био случај са сваком другом глобалном империјом која је временом пропала, и САД ће изгубити статус резервне валуте у корист неке силе у успону.
То већ сада можемо видјети у односу између долара и кинеског јуана или ренминбија. Када се то догоди, глобална империја — амерички војни апарат који надгледа свјетску трговину и окупира државе ради експлоатације ресурса — доживјеће моментални крах, а Кина ће постати најдоминантнија сила на планети. То је она „кинеска пријетња“ о којој се на Западу стално прича. Када су САД отвориле врата Кини преко Никсонове посјете Маоу 1972. године, касније дозволивши Пекингу да се придружи Свјетској банци крајем 1970-их, и када је Клинтон фактички увео Кину у Свјетску трговинску организацију (WTO) почетком овог вијека — то су биле тешке стратешке грешке. Отварањем према Кини, планери су настојали да искористе кинеско-совјетски раскол и спријече зближавање Москве и Пекинга, плашећи се економске пријетње коју би то могло представљати за америчку и западну хегемонију у свјетским пословима.
Зато је занимљиво што су касније администрације САД заправо приближиле те двије силе, игноришући основне руске геополитичке интересе у Источној Европи и око Црног мора. Америчке администрације од краја 1940-их па све до почетка 2000-их никада нису схватиле да су и Кина, и касније постсовјетска Русија, увијек дјеловале у складу са својим интересима, без намјере да се подреде ни совјетској ни америчкој хегемонији. Али, мислећи да могу једноставно привући Кину нудећи јој изградњу економије ослоњене на амерички и западни капитал, омогућили су Кини приступ Свјетској банци и WTO-у — што је довело до експлозивног раста кинеске економије и претворило Пекинг у најозбиљнијег непријатеља Вашингтона у историји. То је управо врста стратешког размишљања која уништава империје.
Из угла корпоративне Америке, отварање према Кини је имало смисла. Омогућило је америчким корпорацијама да повећају профите, премјесте експлоатацију у средине у којима лакше могу да снизе плате, сузбију радничка права, и стекну финансијску предност. Али у стварности, тиме су почели да демонтирају производну способност саме Америке и, у суштини, изградили капацитете Кине. Данас се права вриједност једног производа попут „Епла“ буквално физички налази у Кини: капацитет за производњу компјутера и сами компјутери који се одатле испоручују. Управо зато САД грозничаво покушавају да диверсификују ланце снабдијевања и поново ојачају сопствену производњу, јер је моћ коју би Кина могла имати у случају рата — или ако преузме Тајван и стекне контролу над индустријом полупроводника — потенцијално погубна. Наравно, у овом тренутку, с обзиром да Пекинг зависи од увоза енергената за функционисање свог друштва, америчка војска би и даље могла наметнути блокаду која би за неколико мјесеци паралисала кинеску економију.
Међутим, ако дође до озбиљног рата или трговинског рата у коме пошиљке заиста престану, Америка би могла бити у великом проблему. Кина има капацитет да производи компјутере (и многе друге ствари), док Америка то једноставно више нема. Што се тиче саме Кине, иако у пракси ни приближно није комунистичка, познаје марксистичко мишљење и без проблема је жртвовала сопствену радничку класу у корист америчких корпорација како би обогатила сопствену владајућу класу, док је западни капитал паралелно развијао њихове производне снаге.
Истински се питам до које мјере су амерички планери цинично на то гледали као на још једну прилику да се лично обогате, а до које су заиста повјеровали у сопствену идеолошку причу — да ће спајањем финансијских интереса успјети да Кину вежу за глобални капиталистички систем под америчком контролом. Из угла финансијског капитализма, односно корпоративне Америке, то је функционисало: капитал је мобилан, и ако САД изгубе међународни утицај и углед, инвестиције и животни стилови се могу премјестити гдје год пожеле, или изоловано заштитити од посљедица.
Заиста, како проћердати највећи историјски поклон који је икада доспио у руке једне империје: побједа у Другом свјетском рату — остварена уз релативно мали губитак америчких живота, без икаквог разарања америчке територије или инфраструктуре, уз највећу војну силу у историји која никада није демобилисана, и моралну ауру која је све то пратила јер су Сједињене Државе важиле за „доброг момка“ који је спасио свијет од њемачке и јапанске агресије. Не постоји примјер империје која је тако брзо расла, а да је при том задржавала привид доброчинства — и онда су ту цијелу еру након рата потрошили на промашаје у потрази за краткорочним и средњорочним циљевима обогаћивања сопствених елита и насиља како би се спријечио развој других држава независним путем.
Да су САД наставиле са досљедном политиком обуздавања, сасвим је могуће да би Совјетски Савез свеједно пропао, с обзиром да су управо побуне у Источној Европи биле кључни фактор његовог колапса, а Кина би данас била знатно мања економска сила с којом би САД морале да се носе. Али то би такође значило да корпоративна Америка не би била толико богата — што би људима требало јасно да покаже како функционишу државна политика и моћ.
Грант Инскип је активиста из Денвера, Колорадо, који тренутно живи у Финиксу, Аризона. Пише о социоекономији, филозофији и геополитици на Инстаграму: @the_pragmatic_utopian.
Извор: Counterpunch
