Пандемија и инфлација терају многе немачке трговце у банкрот – то често и у пешачким зонама градова ствара ругло. Стручњаци кажу да градска језгра морају да постану места сусрета – шопинг се данас ионако обавља онлајн.
„Издаје се без провизије“, стоји у бројним излозима у Кајзерпасажу у центру Бона. Сиви ходници застакљеног пасажа делују готово сабласно. Ретко који пролазник залута овде, где је некад врвело од дућана.
„Ни код мене нико из пешачке зоне не навраћа спонтано“, каже Торгер Брункен, чија је радња Цигар Ембасy једна од ретких претеклих. На два спрата продаје цигаре, који се у једној врсти фоајеа могу на миру попушити. Суседним трговинама су главе дошле пандемија и раст цена, каже нам Брункен, али пре свега онлајн-куповина.
„Трговачке радње имају тешкоће, осим ако не пронађу праву нишу и понуде добру услугу“, каже Брункен. „Овде преко пута је продавница дечијих ципела којој иде одлично. Код мене има само цигара – не држим дуван за луле, наргиле или тикете за лото. Дакле, овде циљано долазе људи који воле цигаре.“ Напослетку, додаје, цигара не може да се помирише путем интернета.
Страх од пропадања
Стручњаци кажу да будућност немачких пешачких зона у центрима градова није блистава – уколико су искључиво замишљене као места за шопинг. Улица Кауфингерштрасе у Минхену или Цајл у Франкфурту ће свакако преживети. Такве пешачке улице важе за туристичке магнете и броје десет до петнаест хиљада пролазника – по сату. Али у мањим градовима је већ данас туробно.
Тренутно многа места очајнички покушавају да задрже робне куће Галерије Кауфхоф, или да нађу наследнике. Негдашњи див међу ланцима робних кућа недавно је опет обзнанио банкрот, и најавио да ће затворити сваку другу или трећу од 131 филијале. Без таквих џинова, који су деценијама привлачили људе у центар града, многим пешачким зонама прети „даље пропадање“, кажу у Конференцији немачких градова.
Сада је Буеро.де, онлајн-продавница канцеларијског материјала, заинтересован да преузме 47 пословница са радницима. Но, стручњаци сумњају да држање за робне куће може да спасе немачке пешачке зоне.
„Чест је покушај да се спречи или пролонгира затварање робних кућа и тако очува статус кво. Па ипак су велике робне куће већ деценијама модел на издисају“, каже Марион Клеме која је задужена за урбани развој у Савезном институту за истраживање градње, града и простора. „Људи су тужни кад се затвара робна кућа. Али реално, онде купују ретко, можда пар чарапа годишње.“
Када Клеме говори за телевизију, често поведе камермане и новинаре до Троиздорфа. Градић са око 75.000 становника недалеко од Бона нуди упечатљиву кулису. „Својевремено је тамо направљена превелика пешачка зона. Данас доминирају замандаљени локали. Напросто тужно изгледа“, каже Клеме за ДЊ.
Кризе као катализатор
Примери попут Троиздорфа су страшило за многе трговце. Према новом испитивању трговинског института ЕХИ из Келна, чак 27 одсто трговаца верује да ће најбоље локације у великим градовима изгубити на значају. За центре мањих места негативну прогнозу даје 30 одсто трговаца. Читаве две трећине мисли да ће тржни центри бити губитници.
Према тој анкети, само су малопродајни паркови сигурна лука. Дакле, она места, обично далеко од центра града, где на малом простору има низ великих продавница са шареним избором и пристојним ценама.
Разлог је очит: прошле године је онлајн-продаја у Немачкој пробила магичну границу од сто милијарди евра. Био је то, у светлу пандемије, нестваран годишњи раст од 19 одсто.
„Корона са локдауном, а сада и инфлација и енергетска криза, само су убрзали промену која се већ дуже дешава“, каже Марион Клеме. „Онлајн се може куповати индивидуалније и шареније. Класична трговина зато има проблем, па ипак, то не мора постати и проблем за пешачке зоне. То може бити и шанса.“
Ту шансу види и Томас Кригер, који се бави градским планирањем на хамбуршком универзитету ХафенЦитy. Градска језгра, каже професор, већ деценијама нису места за људе него за – потрошаче.
„Она су глобализована и досадна, поједине продавнице су лако замењиве“, каже Кригер за ДV. „Понегде се може јести само с ногу. Деца тамо нису ни предвиђена, исто као и стари, млади или различите културне групе – само се потрошач тражи.“
Места сусрета
У разговору са стручњацима често се чује синтагма „треће место“, која је прославила америчког социолога Реја Олденбурга. У својој књизи „The Great Good Place“ (1989), Олденбург истиче значај места сусрета – кафића, књижара или чак фризерских салона. Оних места где се људи спонтано срећу и ступају у разговор, и која су „неутрална“ у односу на два основна места за већину људи – кућу и посао.
„То би требало да буде пут за европско градско језгро“, каже Кригер. „Оно треба да буде место где се драге воље срећете са пријатељима. И можда тек успут нешто купите.“
Марион Клеме прича о „непотрошачким садржајима“ – центар града треба да привлачи и људе који немају пара или воље за шопинг. „Треба више простора за културу, образовање, игралишта, зелених површина где је лепо провести неко време, па макар купили само куглу сладоледа.“
Људи пазаре на интернету и иначе пуно времена проводе у дигиталном свету, каже наша саговорница, али ипак остају људи – и треба им сусрет. „И заправо воле своје пешачке зоне. Фестивали и вашари су увек добро посећени“, каже Клеме, а у тренду је и концепт „пијачне дворане“. У старим пијачним халама широм Немачке ничу места са низом ресторанчића и занимљивих продавница рукотворина.
Иако се много који градоначелник тренутно брине јер од класичног изгледа градског језгра зависи велики број радних места, стручњаци заправо са надом гледају у будућност.
То важи и за Торгера Брункена, трговца цигарама из Бона. И он мисли да може ићи само набоље. „На крају крајева, шта ће нам продавница или сервис за мобилне телефоне на сваком другом ћошку? Надам се паметним концептима који ће учинити да се људима збиља исплати да оду до града.“
Извор: Дојче Веле
