Пише: Атанас Ступар
Први дио можете прочитати овдје
Више пута сам обилазио Паришки бувљак Клињакур који се сматра једним од највећих на свијету. На Клињакуру вас чека преко 1500 тезги и мноштво брбљивих продаваца који попут мушица салијећу потенцијалне купце. На Клињакуру се убрзано троши и вријеме и пажња. Исцрпљују вас интересантне ствари од старих књига и документа, фотографија и разгледница, нумизматике, филателије, разних дрангулија, антикварних предмета, резбарених кутија и намјештаја, колекционарских ријеткости, ловачких трофеја, музичких инструмената, грамофонских плоча, таписерија, тепиха, старе технике, винтаж одјеће…
Винтаж одјећа је веома тражена. Произведена је прије више деценија у тада не баш брзим конфекцијским процесима. Фабрички разбоји, дугачке кројачке и шиваће линије радиле су одјећу у ограниченим серијама. Правили су је од скупих природних материјала. Одјећу су красили специфични дезени. Имало је на њој и детаља ручно рађених. На Клињакуру се још увијек могу пронаћи добро очувани примјерци фармерица, јакни, џемпера, капа, пелерина, капута старих кројева с тешким, чврстим дугмадима и металним рајфешлусима, ријечју све оно што су носиле генерације у шездесетим-седамдесетим годинама прошлог вијека. Данас то називамо винтаж гардеробом. Подсјећа нас на младост. Уз текстилне комаде могу се пронаћи и производи дизајнирани у стилу баухаус школе, попут радио и телефонских апарата, писаћих машина, столних лампи и сатова, столица, шаховских гарнитура из времена наших дједова и очева. Такви предмети су изнимно скупи независно од тога да ли су оригинали или имитације.
Код нас се ти стари предмети најчешће описују оном отрцаном скоројевићком фразом „предмети с карактером“. С обзиром да је наше вријеме именицу „карактер“ преселило и раширило у сфери спорта овом приликом је с разлогом враћам на бувљак. Радим то као опомену коментаторима и актерима спортских такмичења који се свако мало у свом жаргону позивају на тим који има „карактер“. Када спортисти и спортисткиње, тренери и коментатори почну хвалити тим који је показао „карактер“ одмах гасим телевизор. Спашавам се јер у спортским причама и изјавама ријеч „карактер“ доживљавам у негативном свијетлу и небулозној конотацији. Насупрот спорту када се ријеч карактер примијени у моди обузму ме позитивни осјећаји и носталгија. Ту стару смјелу одјећу доживљавам као исказ карактера и средство исказивања индивидуалности. И онда и данас у њој је било и задржало се нешто од храбрости, самоизражаја, идентитетске снаге оних који су је облачили и носили.
На Клињакуру уз винтаж иде и декупаж. Декупаж је техника вјештачког старења. Њеном примјеном предмети добијају патину која их чини времешнијим и вреднијима. По новопроизведеним предметима се лијепе разни мотиви од папира, текстила, пластике и премазују бојом или лаком који ће брзо испуцати. Послије таквих третмана пред очима потрошача дефилују ствари које изгледају као борци који прођоше сито и решето. С истим циљем неки предмети се шмирглају, стружу, намјерно оштећују како би добили изглед који ће им гарантовати „аутентичност“ и дах давних доба. Нешто свакидашње и новопроизведено деформише се и квари како би добило ожиљке неких тобоже минулих времена. На Клињакуру винтажа и декупажа има у изобиљу.
Нормално је да из великих и шароликих понуда на бувљаку не изостану ни култура и умјетност. Ту се понуда и потражња одвијају у два правца. С једне стране на бувљак стижу производи умјетности а с друге стране долазе умјетници како би покупили ствари од којих ће направити умјетност. Амбициозни и неостварени галеријски експонати, чак и они успјешни који су прошли селекцију, не ријетко завршавају на бувљаку. Нико ни не слути да се многе одбачене ствари захваљујући инспирацији умјетника могу са бувљака преселити у умјетничку галерију.
Погледајте дјела свјетски познатих умјетника Марсела Дишана и Пабла Пикаса. Материјал за њих довучен је са бувљака. Уз поглед на ту врсту умјетност подсјетимо се и латинске изреке која гласи: „Quod licet Iovi, non licet bovi” дословно преведено „Што је допуштено Јупитеру, није допуштено волу.“
Сјећам се првог Цетињског бијенала одржаног под мотом „Исток-Запад“. Збило се то љета 1991. године уочи распада Југославије. У Бијенале је уложен велики новац. Спонзори су били општина Цетиње и Министарство културе Црне Горе уз многобројне фирме које су финансијски процветале на шверцу и црној берзи. Бијенале је окупило преко 70 умјетника из разних дјелова свијета. ЈАТ им је обезбиједио бесплатне авио карте а хотел „Гранд“ бесплатан смјештај и храну. Неколико позваних и богато хонорисаних умјетника из окружења отишло је на војне отпаде ондашњег Титограда и откупило стотињак цапина, чутурица, војних комплета, шаторских крила, ужади.. У једноставном поступку мултиплицирања изложили су то као своје умјетничке инсталације на Бијеналу. Публика им се дивила и аплаудирала. Такође се сјећам и једног Октобарског салона у Београду гдје је награђени рад представљао инсталацију са гомилом дјечјих лутака и зидних сатова покупљених са бувљака.
Одлазак на бувљак је у културолошком погледу сличан одласку у умјетничку галерију. Повратак са бувљака не претпоставља аутоматски улазак у умјетничку галерију.
Примјера ради сликарска платна која се нуде на Клињакуру највећим дијелом нијесу насликана већ одштампана. Када прођу фотокопирање „умјетници“ их намјерно нервозним и немарним потезима гдјегод оплемењују свјежим бојама с циљем да таквим колористичким намазима покрију и замаскирају контуре оног што је претходно одштампано на платну, лесониту, чврстом папиру. Циљ је да „умјетничко дјело“ досегне импресионистичку, експресионистичку, модернистичку ноту која ће му удахнути оригиналност. С те стране Клињакур дјелује као поштена галерија под отвореним небом. Умјетничке понуде на Клињакуру постају префињени образац и репер за много неуспјешније понуде и сирове имитације које се могу наћи на бувљацима мањих средина попут Подгоричке.
Сасвим узгредно искористићу прилику и напоменути да се много овдашњих сликара у своме раду служи управо методом колажирања, фотокопирања и пројектовања како би надокнадили неумјешности и недостатке заната што у цртежу што у композицији. Један дио такође овдашњих сликара остаје тврдо привржен енформел техници истискујући у стваралачко неартикулисаним заносима тубе скупих боја по својим платнима. За сада се слике нити једних нити других не продају на бувљацима. Тај тренутак ће неминовно доћи када домаћа публика заједно са галеристима и чиновницима културних институција постане мало више образована и освијешћена а умјетници крену да се ослобађају сопствених препотентности када им се ускрате друштвене пажње и награде.
Уосталом зашто би се рецимо судбина дјела црногорских сликара који су имали на десетине и десетине изложби у каријери што самосталних што групних разликовала од судбине дјела црногорских литерата који су имали на десетине ауторских и групних књижевних вечери на којима су промовисали десетине и десетине књига поезије и прозе које се могу наћи по бувљацима. Сјетимо се да их је све заједно у не тако давно доба обједињавала и окупљала синтагма: поезија, проза, ликовни прилози. Прошли су ђачки дани и школске секције. Вријеме је за суочавање с тржиштем и бувљаком у најпозитивнијем смислу. Ако су Реноареве и Модиљанијеве слике могле завршити на бувљаку зашто не би и слике наших сликара.
Немојте се изненадити ако наиђете на књиге са посветом својеручно написаном и потписаном ауторовом руком. На Подгоричком бувљаку посвете на књигама нити што додају нити што одузимају цијени књиге. На Клињакуру је другчије. Ауторова посвета значајно повећава цијену књизи. На Подгоричком бувљаку без обзира на посвету, жанр, дебљину књиге цијена остаје иста и креће се један до два еура. Са сликама је другчије. Биле потписане, штампане или аматерски израђене коштају око 20 еура па навише.
Слика која се купи на Подгоричком бувљаку, урами и окачи на зид у крајњем једнако функционише као и књига која се са бувљака придружи кућној библиотеци. Недостатак ауторског потписа не шкоди слици. Теме књига и имена аутора независно од тога да ли су књиге старе или нове не подижу вриједност књигама.
Све у свему није нимало лако ни на већим а ни на мањим бувљацима одвојити вриједно од безначајног, аутентично или антикварно од пуких имитација, као ни вјештачки остареле комаде од правих комада.
Када за већи новац нешто купујете на бувљаку морате раскрстити да ли вас интересује изглед (форма) тога предмета или његова функција, да ли ћете га користити као украс или ће вам у кући обављати одређени посао. У старим дизајнима који се такође могу пронаћи на Подгоричком бувљаку подједнако је био важан и модеран изглед и функционалност предмета.
Све то спада у замке које вам приређују бувљаци. Није их лако заобићи. Честим посјетама, размишљањима и одабирима бувљаци ће вам извјежбати око. Бувљаци кале укусе и осјећаје за лијепо и корисно.
Ипак не заборавимо да са те, слојевито социолошке стране, бувљак између осталог доприноси и успјешном трансферу и преживљавању како кича тако и опскрби неких следећих бувљака који ће у блиској будућности дочекати исте предмете једном купљене да крену у авантуру поновне продаје искушавајући сентименте, знања и лакомости нових купаца.
