Piše: Radmila Stanković
Rajko Maksimović je svoje porodično stablo i svoj život ispisao u tri knjige pod naslovom „Tako je to bilo“. Počeo je s dedom koga je upamtio, dr Jovanom Maksimovićem (1864-1955), đakom Karlovačke gimnazije koji je završio studije slavistike u Beču, a doktorirao kod Vatroslava Jagića. Prevodio je sa ruskog, bio je u poseti Lavu Tolstoju i sve je to opisao, a Rajko objavio u prvom tomu svojih dokumentarno-biografskih zapisa.
Otac Branko je bio arhitekta, profesor urbanizma na Arhitektonskom fakultetu, majka Nadežda dugogodišnji profesor srpskog jezika i književnosti u Prvoj muškoj gimnaziji. Živeli su sa dvojicom sinova u velikom četvorosobnom stanu u Ulici Prote Mateje 13 na Vračaru.
Roditelji su svirali klavir i kada bi pitali malog Rajka da li hoće i on da svira, odgovarao je da neće. U „nižoj gimnaziji“ (danas osmogodišnja škola) naučio je note i počeo tajno da se druži sa klavirom. Kada je uhvaćen na delu, odveli su ga kod očeve prijateljice, gospođe Šurjanović u Njegoševoj ulici, koja je bila nastavnica klavira. Imao je nešto više od 14 godina. Posle godinu dana kod nje, primljen je na treću godinu u Muzičkoj školi „Mokranjac“.
Završio je Treću mušku gimnaziju, i da ne bi išao u vojsku, upisao je matematiku, prešao zatim na filozofiju, a u međuvremenu završio srednju muzičku. Kompoziciju je diplomirao 1961. i magistrirao 1965. na Muzičkoj akademiji u Beogradu u klasi profesora Predraga Miloševića.
Radni vek je proveo kao profesor na Katedri za kompoziciju Fakulteta muzičke umetnosti, odakle je 2001. otišao u penziju.
Prozor u svet i vreme
Prvi put je otišao u inostranstvo u Nemačku 1955. godine i tamo kupio električni gramofon. Sledećih desetak godina je putovao, obilazio Evropu, ponekad i auto stopom. Prvi susret sa savremenom muzikom imao je na Zagrebačkom bijenalu otvorenom 1961. godine. To je bio za njega muzički prozor su svet. U Varšavi je prisustvovao najznačajnijem festivalu savremene muzike tog vremena, „Varšavska jesen“, a na Tribini kompozitora u Opatiji jednom godišnje slušalo se šta je ko uradio.
Godine 1965. dobio je Fulbrajtovu stipendiju i otišao u Ameriku, na Prinston. Bilo je to vreme kada se pojavila elektronska muzika i ona ga je privukla. Odlazio je u Njujork i svakog ponedeljka provodio vreme u studiju gde se obučavao i stvarao muziku koristeći proizvedene elektronske zvuke. Zvao je to „kameno doba elektronske muzike“. Smatrao je da nova muzika sa Kejdžom na čelu samo ruši tradicionalnu muziku, ali ne stvara novu. Poljaci su, pak, dokazivao je na delima tadašnjih kompozitora, prekinuli sa tradicionalnom muzikom, ali su stvorili novu.
Do sedamdesetih u potpunosti pripada avangardnom krilu savremene muzike. Tada nastaje kompozicija „Kad su živi zavideli mrtvima“ (1963) pisana na tekstove iz 13. i 14. veka iz istoimene zbirke starih srpskih zapisa Milorada Panića Surepa, kojom pokušava da dočara vreme i mesto u kome su nastali – srednjovekovnu Srbiju. Kasnije je radio muziku na tekstove predkolumbovskih Indijanaca, jednako iz 13. i 14. veka.
Dramski oratorijum „Bunu protiv dahija“ (1978) pisao je za hor Radio Beograda. Kada se desilo da oni nisu mogli da nastupe sa tom kompozicijom na Bemusu, Maksimoviću je rečeno da proba sa „Krsmancem“.
Bio je malo ljut da mu amateri pevaju ono što je pisao za profesionalce, ali Darinka Matić Marović (1937-2020) je uzela hor pod svoje, fantastično ih pripremila, i Oskaru Danonu (1913-2009) je bilo lako da diriguje. „Krsmanac“ je napravio bum te godine na Bemusu, i Rajku je samo ostalo da im obeća sledeću kompoziciju.
Njegošev Testamenat
Početkom osamdesetih počinje da piše „Testamenat vladike crnogorskog Petra Petrovića Njegoša“. Govorio je „testamenat“ i uglavnom ostajao usamljen u tom naglašavanju drugog ‘a’. Kompoziciju je posvetio Darinki Matić Marović i horu „Branko Krsmanović“.
Kada je u leto 2013. godine „Testamenat“ prvi put izveden u Crnoj Gori, ispred Katedrale Svetog Tripuna u Kotoru, u okviru „Don Brankovih dana“, Rajko Maksimović je rekao:
„Sa ove distance, ‘Testamenat’ možete smatrati i kao neki sopstveni testemen(a)t i kredo… ‘Testamenat’ je nakon premijere 1986. puno izvođen, a kada su ga čuli u Opatiji, na Jugoslovenskoj muzičkoj tribini, to je bio veliki uspeh, ali i iznenađenje, jer ja sam važio za avangardnog kompozitora, a sad odjedanput, potpuno tonalno, samo su u III stavu neke disonance.
Čudili su se, ‘otkud Rajko ovo da napiše’… Međutim, ja sam upravo u to vreme shvatio da je smisao komponovanja u izvođenju. Ne da ja povlađujem ukusu publike, nego da povlađujem za one koji sviraju i pevaju, koji znaju šta je muzika, koji su svirali i Baha, i Šopena, i Betovena, dakle oni koji mogu zbilja da procene. Ne, što se kaže, široka publika. Oni će voleti to, možda, ali je moj cilj bio da zadovoljim one koji sviraju i pevaju. To sam shvatio: neko piše za muzičke kritičare – ja ne.“
Pasija Svetog kneza Lazara
Dve godine pre nego će se obeležavati 600 godišnjica Kosovske bitke, Rajko se na neki način osećao obaveznim pred sobom da napravi nešto tim povodom. Obratio se prijatelju, piscu i prevodiocu Đorđu Trifunoviću, koji ga je uputio na svoju knjigu o Svetom Lazaru, i iz desetak srednjevekovnih izvora pokupio pedeset fragmenata od tri, pet i pedeset redova, da bi sve to sročio u novu dramsku celinu. I to je nazvao „Scenska pasija“. Zvanično: „Pasija Svetog kneza Lazara“ za dva hora i orkestar, četiri solista i kazivača. Za nju je dobio Oktobarsku nagradu. U jednom razgovoru mi je rekao da je na to svoje dostignuće najviše ponosan.
U svojoj autobiografskoj knjizi „Tako je to bilo“, Maksimović je opisao sve peripetije koje je preživeo povodom ovog dela. Kada je mimo njegove volje „Pasija“ premijerno izvedena 1989. na svečanoj akademiji u Sava centru, zapisao je:
„Darinka je suvereno držala konce u svojim rukama, zračila svoju energiju i entuzijazam i sve je prošlo kako treba. Pre svega iskusni i pouzdani Miloš Žutić dao je svemu siguran dramski okvir. A iznutra Duda Ivanović, Paja Aksentijević, Ivan Tomašev i Bane Stanković – naravno i oba hora – dali su dušu delu. Publika je u programskoj knjižici imala tekst ‘Pasije’ i sa zanimanjem je pratila njen tok. Na kraju, uspeh je bio zbilja veliki. Posle nekog vremena, u buri aplauza, i ja sam izašao na binu. A onda, usred tog (dugotrajnog) aplauza, Slobodan Milošević je najednom ustao i to je bio kraj. Ende. Razlaz!“
Sutradan su otišli na Gazimestan. Tamo je „Pasija“ izvedena na plejbek, što je kompozitora dovelo u veoma loše stanje:
„U svojoj potištenosti sam sve vreme razmišljao: da li sam negde pogrešio? Da li nije trebalo da pišem ‘Pasiju’, ili ako već jesam, možda nije trebalo da je ponudim za izvođenje ovom prilikom. ‘Pasiju’ smatram svojim životnim delom. Znači, sigurno je trebalo da je napišem. A smisao komponovanja je u izvođenju. Partitura koja ostane na papiru bez izvođenja, u stvari, nije muzika nego papir. Partitura je samo projekat, plan, a delo se ostvaruje (ovaploćuje) u trenutku izvođenja. Naravno, sa današnjom pameti i iskustvom u proteklih deset godina, danas mi je jasno da nije trebalo da predlažem svoje delo da učestvuje u svemu tome, pa makar se nikad ne izvelo! Ali (opravdavam sebe) ko je to mogao da zna u decembru 1988? Tada Milošević nije bio čak ni predsednik, nego je to, valjda, bio onaj Gračanin? Osim toga, ovakva godišnjica se događa samo jednom u životu. Pitam se ko bi bio u stanju da ovakvo delo ne ponudi za izvođenje?“
Možda spava
Još jedna Maksimovićeva kompozicija ima posebnu priču. Početkom 1992. pokušao je da se „isključi iz Miloševićevog ludila“, kako je govorio, i komponovao je pesmu, melem za vlastitu dušu – „Možda spava“, na stihove Vladislava Petkovića Disa:
„Pokušao sam da nađem zvuk primeren poetskom naboju. Ali, poetski tekst je pisan iz muškog ugla, pa je trebalo da ga peva muški glas. Međutim, izražajni potencijal Aleksandre Dude Ivanović (1937-2003) presudno je uticao da se odlučim da je napišem za mecosopran. Mislim da tu nisam pogrešio. Tokom rada nekoliko puta sam se na Akademiji uz klavir video sa našom dragom Dudom (koja je bila profesorka na Muzičkoj akademiji i nekadašnja članica slavnog Kvarteta Predraga Ivanovića, prim R.S.), donoseći joj neke svoje skice i alternative, i na licu mesta se odlučivao za rešenja koja će njoj više odgovarati. Na kraju je ispalo da sam joj napisao pesmu po meri i, naravno, njoj je i posvetio… Nazvao sam je solo kantatom za mecosopran i kamerni orkestar.“
Njegova najdragocenija imovina
Dela Rajka Maksimovića izvođena su na koncertima i festivalima nekadašnje Jugoslavije – Bemus, Jugoslovenska muzička tribina u Opatiji, Zagrebački bijenale, Muzika u Srbiji, Mokranjčevi dani u Negotinu, Jugoslovenske horske svečanosti u Nišu, Međunarodna tribina kompozitora Beograd, u inostranstvu, na radiju i televiziji…
Njegova najveća ljubav u muzici bio je Johan Sebastijan Bah, posle njega Mocart. „Svi ostali su genijalni ljudi, a oni su bogovi i ne mogu se meriti ljudskim merilima“, govorio je. „Voleo sam Debisija i Ravela, Prokofjeva, neke Šostakovičeve kompozicije, Stravinskog i Bartoka. To su moji izabranici koje sam najviše slušao i voleo.“
A na pitanje šta je njegova najdragocenija imovina, pre petnaestak godina mi je odgovorio:
„Moje kompozicije. A naročito ‘Njegošev Testamenat’, ‘Pasija’, ‘Buna protiv dahija’, ‘Kad su živi zavideli mrtvima’, ‘Možda spava’.“
Izvor: RTS OKO
