U emisiji „Magazin na Prvom“ Radio Beograda 1, urednice Ane Tomašević, emitovane 12.5.2023. gostovala je muzejska savjetnica Gospava Kosović koja je govorila o kući našeg nobelovca, sada muzeju u Herceg Novom.
Ana Tomašević: Kuća nobelovca Iva Andrića u Herceg Novom, pošto je više puta posle piščeve smrti menjala namenu, sada je Muzej. O zalaganjima Hercegnovljana da se Andrićeva kuća vrati u prvobitno stanje sa organizatorom Muzeja Gospavom Kosović sada će razgovarati urednica Drugog programa Radio Beograda Meliha Pravdić.
Meliha Pravdić: Gospava, dobar dan, čujemo se?
Gospava Kosović: Dobar dan, Meliha, čujemo se naravno.
Meliha Pravdić: U suncu je kažu sedam berićeta, a u kiši samo jedan. To je govorio Ivo Andrić jer je voleo Herceg Novi, voleo je sunce, pa je eto napravio tu vrstu poređenja koristeći jednu poslovicu. Je li sunce danas u Herceg Novom?
Gospava Kosović: Pa Meliha, nažalost, kod nas je danas veoma kišno i veoma oblačno, ali eto Andrić je znao da kaže da nam kiša i nešto lijepo donosi, pa je posle kiše cvijeće tako lijepo i jedro, on se i tome radovao. Tako da bi i danas bio jedan lijep dan za Andrića u Herceg Novom, iako je kažem oblačno i kišovito.
Meliha Pravdić: Kad pominjete cveće, znamo da je Andrić voleo cveće, u svom vrtu je baš u Herceg Novom gajio 51 vrstu, to je tačan podatak?
Gospava Kosović: Tako je, jeste, u pravu ste, Andrić je mnogo volio cvijeće.
Meliha Pravdić: Da se malo bavimo kućom. Urednica Ana Tomašević je sad rekla da je kuća menjala namenu, pa da čujemo od momenta kada je podignuta, a podignuta je za života Ive Andrića, šta se događalo sve do 2021. kada je dobila status muzeja?
Gospava Kosović: Pa da, dobro ste rekli, kuća jeste podignuta od strane gospodina Iva Andrića i njegove supruge gospođe Milice Babić. Međutim, pošto je gospođa Babić preminula i Andrić pošao za Beograd, kuća je imala, kako ste tačno rekli, nekoliko namjena. Bila je najprije vrtić nekih desetak godina, potom je bila privremeno muzička škola posle onog zlokobnog zemljotresa kog smo imali, potom i mjesto gdje je otvoren Klub književnika Ivo Andrić Herceg Novi, a zatim je jedan određeni period bila i restoran koji je nosio naziv upravo tako, restoran Klub književnika Ivo Andrić Herceg Novi, da bi od 2021. mi zvanično postali muzej Kuća nobelovca Iva Andrića.
Meliha Pravdić: U nekoliko navrata sam bivala u Herceg Novom i dolazila u Andrićevu kuću, ali u vreme kada je pretvorena u izvesnom smislu reči u kafanu, ostale su fotografije, uveličane fotografije nobelovca Ive Andrića i njegove supruge, tako da oni nisu ništa dirali. Ali, stvarno taj prostor je bio dosta u jednom neprimerenom ambijentu takav kakav je bio, i svi ti stolovi kafanski, nije im bilo mesto tu da budu, mada se u to vreme najbolja kafa pila u Andrićevoj kući, i to moram da kažem. Kuća je otvorena, dakle, 10. aprila 2021. monodramom Tihomira Stanića „Na Drini ćuprija“ i sa stalnom muzejskom postavkom Andrićeve novske „Staze, lica, predeli“. Ta postavka je i dan-danas.
Gospava Kosović: Jeste, u pravu ste, tako je. Mi jesmo, kao što ste Vi naveli, otvoreni 10. aprila, i do sada se možemo pohvaliti da smo imali zaista impozantan broj posjetilaca. Ono što je takođe veoma bitno da istaknemo da mi imamo saradnju sa osnovnim i srednjim školama širom Crne Gore, tako da nam i dječica dolaze u okviru ekskurzija i to nas nekako posebno raduje, da vidimo da nam mladi ljudi dolaze, da su znatiželjni, da ih eto povučemo na tu stranu, da se okrenu čitanju književnosti i naravno, Andriću.
Meliha Pravdić: A kako biste nam opisali enterijer Andrićeve kuće? Uklapa li se u hercegnovski ambijent arhitektonski? Ja imam utisak da pomalo podseća na bosansku kuću, krov je na četiri vode, čini mi se. Stepenište nalikuje izgledu u bogatim bosanskim kućama, upravo kako se opisuje i poredi sa kućom u kojoj je živela Andrićeva supruga u Tuzli gospođa Babić.
Gospava Kosović: Pa tako je, to ste Meliha sjajno primjetili, jeste. Kuća Andrića i Milice Babić jeste neka tipična primorska kuća šezdesetih godina. Međutim, gospođa Milica Babić, koja je i sama bila umjetnik, prva srpska školovana kostimografkinja, ona je dosta doprinjela da kuća dobije tako neki ljep i specifičan oblik kakav danas ima, Vi ste to primjetili. Kuća dosta ima tih nekih bosanskih detalja, upravo taj krov na četiri vode, ti basamaci, unutrašnje drvene stepenice. Verovatno je sama gospođa Milica Babić htjela da donese malo duh svoje rodne Bosne na primorje, jer kažem tu su zaista proveli neko najljepše vrijeme Ivo Andrić i Milica Babić. I onda eto oboje su nekako gledali da sebi, da kažem, načine najveći neki gušt koji su mogli i tako je zaista i bilo, kao što ste Vi, kažem opet, eto primjetili.
Meliha Pravdić: Da, na stalnoj postavci je veliki broj fotografija iz Andrićevog života. Ali i veliki zid je pod fotografijama likovnog fotografskog opisa čina dobijanja Nobelove nagrade. On na taj put kreće 5. decembra 1961. u Stokholm. Malo o tome da govorimo. U stalnoj postavci je replika, je l’ tako, medalje sa likom Alfreda Nobela i diploma?
Gospava Kosović: Jeste, Vi ste bili kod nas u muzeju, vidim da je to na Vas ostavilo veliki dojam.
Meliha Pravdić: Izuzetan utisak.
Gospava Kosović: Pa to nam i jeste cilj, da ljudi prosto ponesu nešto upečatljivo iz našeg muzeja. I to ste dobro rekli, mi smo na gornjem spratu Andrićevu radnu sobu, jedan cijeli veliki zid posvetili upravo tom velikom događaju, odnosno dodjeli same Nobelove nagrade gospodinu Ivu Andriću. Naime, kako je Ivo Andrić bio laureat iz oblasti književnosti, običaj je takav da je sam kralj Gustav VI, tadašnji kralj Švedske, dodelio upravo diplomu, odnosno plaketu, Nobelovu nagradu i medaljon Ivu Andriću, što je na toj centralnoj fotografiji prikazano, a preko puta te centralne fotografije mi imamo i samu repliku Nobelove nagrade i tog istog medaljona.
Meliha Pravdić: A original?
Gospava Kosović: Interesantno je da se postoje dvije replike Nobelove nagrade. Jedna je kod nas, druga je kod kolega u muzeju u Beogradu, dok se original čuva u trezoru Narodne banke u Beogradu. I možemo se pohvaliti da je bio i kod nas dva dana na samom otvaranju original Nobelove nagrade i medaljona, što je zaista čast, jer je rijetka prilika.
Meliha Pravdić: Tako je. Da je Andrićeva vezanost za Bosnu vrlo vidna, postoji zapis da je govoreći Ljubi Jandriću rekao i ovo: „Znate, i Herceg Novi,, bar što se tiče njegove prošlosti, ima nečeg bosanskog, osnovao ga je bosanski kralj Tvrtko“. Nije mogao Andrić bez Bosne, čak ni u Herceg Novom, je l’ tako?
Gospava Kosović: Tako je, tako je, Meliha. Pa eto Andrić je svoju rodnu Bosnu nosio naravno u srcu i svuda sa sobom. Može biti da je to možda i jedan od razloga zašto je izabrao upravo Heceg Novi za svoje starije dane, da ih tu provede. Vjerovatno se tu osjećao da kažemo kao u Bosni, jer imamo mi dosta konekcija i veza sa Andrićevom rodnom Bosnom, i on se tu osjećao kao svoj na svome.
Meliha Pravdić: Zbog sedam berićata, zbog toga je izabrao Herceg Novi, i svetlosti. I evo na kraju da kažemo da je Andrić imao i dobro društvo u Herceg Novom. Tu su bili, je l’ tako, i Branko Ćopić, Zuko Džumhur, Mihailo Lalić…
Gospava Kosović: Tako je, Dušan Kostić.
Meliha Pravdić: Da, slikar Stanić.
Gospava Kosović: Tako je, jeste. On je još uvek živ, gospodin Vojo Stanić, napunio je 99 godina, i eto čast mi je da kažemo da je gospodin Stanić još uvijek među nama Andrićev savremenik.
Ana Tomašević: Gospođa Gospava, dozvolite da se ja umešam, a zapravo samo da Vas pozdravim i da Vam zahvalim na ovom razgovoru, takođe i mojoj dragoj koleginici Melihi Pravdić. Ubacili ste nas u vreme odlične literature i malo morskog vazduha i mirisa soli. Nadam se da će Beograđani, posle ovog razgovora kada budu dolazili kod vas, posetiti kuću Iva Andrića. Hvala Vam najlepše na ovom razgovoru.
Meliha Pravdić: Hvala i s moje strane.
Audio: https://www.rts.rs/upload//media/2023/4/12/13/4/498/1421588/magazin1205.mp3
