Srpski filmovi koji su u godini za nama dostigli najveće umetničke domete.
„Mrak“, režija Dušan Milić
Jedna Milica sa Kosova i Metohije piše Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija klečeći ispod stola, pod svećom, opkoljena zlokobnim mrakom, pretećim prisustvom razbojnika i užasom koji se približava. Teror šiptarskih bandi, sada u vajnoj međunarodno nadziranoj zoni ogovornosti, već joj je odneo oca i ujaka, koji se nikad nisu vratili sa njive i ostavio ubogu četvoročlanu porodicu okruženu šumom i bespućem, avetinjskim glasovima i sablastima u noći. Oni hoće da beže nekuda iz ove očajničke nedođije, ali im to ne dozvoljava deda Milutin (maestralni Slavko Štimac) sa svojom starom dvocevkom naperenom u šiblje iza koga se ne vidi, a sve vreme oseća dušmanin.
Milutin je simbol i čuvar vekova. Ne vidimo više nikoga u toj gustoj prašumi po kojoj nasumice puca deda iz knjige o Milutinu i onda nestaje u njenoj tmini. Milićev film postaje tako goruća alegorija celog našeg sveta, oteranog u studen, glad i rat do istrebljenja. Sve je u smeni polutame i napetih obrisa ljudskih lica, prava geografija duše (sjajna kamera Kirila Prodanova). Zgusnuta radnja pojačava se do gotovo nesnosnog kraja, do kulminacije besmisla, čime ritam doseže svoju punoću i stvara bogatstvo emocija: film „Mrak“ je prevazišao i nas i odleteo u večnost.
„Čekajući Handkea“, režija Goran Radovanović
Reditelj Radovanović proveo je sa meštanima Velike Hoče godinu dana u čekanju Petera Handkea, snimao kako se božanski vinograd obrezuje, zri i rađa kao simbol protoka mitskog vremena, kako teče pesma o bajnom Orahovcu i blagu kojim je Bog obdario ovaj komad raja na zemlji svime osim – slobodom. Tu elegiju o otetoj slobodi pevaju tri devojčice i stari harmonikaš-pesnik, dok se tuga i nesnosna gorčina skupljaju pod grlom, a osećanja sustižu. Sredstvima filma Radovanović postiže cilj ove umetnosti: stvoriti i podići emocije da bi se doseglo poetsko i ljudsko.
Cilj je ostvaren čisto filmskim znacima, svedenim na kompoziciju, pokret i „vajanje u vremenu“ (Tarkovski). Ne pamtim kada sam na delu video čistiji i svedeniji filmski jezik, jer je u pitanju kod jednog širokog simboličkog konteksta u kome je sadržana sva tragedija doba. Sve to bez dijaloga, sa krhotinama verbalnog, bez žanrovskih trikova, bez klasične dramaturgije uopšte. Večni simboli su gotovo nadohvat ruke: vinograd kao zalog čovečanskog trajanja, njegova vanvremena, biblijska značenja i dve generacije koje podižu kolevku kulture pod Araratom. Otac i sin Velike Hoče režu svoju blagodat i čekaju velikog pisca u potpunoj tišini mitskog „dovek“.
„Sveta Petka – krst u pustinji“, režija Hadži Aleksandar Đurović
Pravoslavni svetitelji još nisu postali junaci filmova iako publika želi da ih vidi i čuje na delu. To je fascinantna novost i neodoljiv izazov: suprotstaviti ovozemaljskoj pustinji jedan drugačiji, oduhovljen svet pokretne slike. Film može biti hristolik. A ovo je zbilja hristolik film i ceo se sastoji od bogotražiteljstva i potrage za večnim i neprolaznim u svetom miru pustinje, koja je oduvek bila sakralno mesto blisko Bogu, ali i borilište mnogih iskušenja i suočavanja sa Lukavim.
Ali, ne vidi se stvaranje i rast emocija, što je suština svakog dobrog filma. Petkanino lice ne preživljava ili se to dovoljno ne vidi, njen hod kroz večnost je ravan, jednolinijski, ujednačen. Nema uzlaznih i silaznih linija u svetu njenih osećanja, ona je odveć „hodajuća ikona“, jednom zauvek data sakralna predstava u zaustavljenom vremenu. Mada joj teži, pokretna slika, ipak, nije i ne može biti ikona. Kao „žanrovska novost“ religiozni umetnički film ni u jednom trenutku ne sme da pređe u propoved jer time gubi privlačost dramskog dela.
Piše Božidar Zečević
Izvor: novosti.rs
