Српски филмови који су у години за нама достигли највеће уметничке домете.
„Мрак“, режија Душан Милић
Једна Милица са Косова и Метохије пише Генералној скупштини Уједињених нација клечећи испод стола, под свећом, опкољена злокобним мраком, претећим присуством разбојника и ужасом који се приближава. Терор шиптарских банди, сада у вајној међународно надзираној зони оговорности, већ јој је однео оца и ујака, који се никад нису вратили са њиве и оставио убогу четворочлану породицу окружену шумом и беспућем, аветињским гласовима и сабластима у ноћи. Они хоће да беже некуда из ове очајничке недођије, али им то не дозвољава деда Милутин (маестрални Славко Штимац) са својом старом двоцевком напереном у шибље иза кога се не види, а све време осећа душманин.
Милутин је симбол и чувар векова. Не видимо више никога у тој густој прашуми по којој насумице пуца деда из књиге о Милутину и онда нестаје у њеној тмини. Милићев филм постаје тако горућа алегорија целог нашег света, отераног у студен, глад и рат до истребљења. Све је у смени полутаме и напетих обриса људских лица, права географија душе (сјајна камера Кирила Проданова). Згуснута радња појачава се до готово несносног краја, до кулминације бесмисла, чиме ритам досеже своју пуноћу и ствара богатство емоција: филм „Мрак“ је превазишао и нас и одлетео у вечност.
„Чекајући Хандкеа“, режија Горан Радовановић
Редитељ Радовановић провео је са мештанима Велике Хоче годину дана у чекању Петера Хандкеа, снимао како се божански виноград обрезује, зри и рађа као симбол протока митског времена, како тече песма о бајном Ораховцу и благу којим је Бог обдарио овај комад раја на земљи свиме осим – слободом. Ту елегију о отетој слободи певају три девојчице и стари хармoникаш-песник, док се туга и несносна горчина скупљају под грлом, а осећања сустижу. Средствима филма Радовановић постиже циљ ове уметности: створити и подићи емоције да би се досегло поетско и људско.
Циљ је остварен чисто филмским знацима, сведеним на композицију, покрет и „вајање у времену“ (Тарковски). Не памтим када сам на делу видео чистији и сведенији филмски језик, јер је у питању код једног широког симболичког контекста у коме је садржана сва трагедија доба. Све то без дијалога, са крхотинама вербалног, без жанровских трикова, без класичне драматургије уопште. Вечни симболи су готово надохват руке: виноград као залог човечанског трајања, његова ванвремена, библијска значења и две генерације које подижу колевку културе под Араратом. Отац и син Велике Хоче режу своју благодат и чекају великог писца у потпуној тишини митског „довек“.
„Света Петка – крст у пустињи“, режија Хаџи Александар Ђуровић
Православни светитељи још нису постали јунаци филмова иако публика жели да их види и чује на делу. То је фасцинантна новост и неодољив изазов: супротставити овоземаљској пустињи један другачији, одуховљен свет покретне слике. Филм може бити христолик. А ово је збиља христолик филм и цео се састоји од боготражитељства и потраге за вечним и непролазним у светом миру пустиње, која је одувек била сакрално место блиско Богу, али и борилиште многих искушења и суочавања са Лукавим.
Али, не види се стварање и раст емоција, што је суштина сваког доброг филма. Петканино лице не преживљава или се то довољно не види, њен ход кроз вечност је раван, једнолинијски, уједначен. Нема узлазних и силазних линија у свету њених осећања, она је одвећ „ходајућа икона“, једном заувек дата сакрална представа у заустављеном времену. Мада јој тежи, покретна слика, ипак, није и не може бити икона. Као „жанровска новост“ религиозни уметнички филм ни у једном тренутку не сме да пређе у проповед јер тиме губи привлачост драмског дела.
Пише Божидар Зечевић
Извор: novosti.rs
