Пише: Горчин Благојевић
Кад сам ушао у малу салу библиотеке „Његош”, у здању некадашњег турског купатила, схватио сам да чак ни Горан Петровић не може да разбије дух паланке.
„Мени потпишите Папир, а Иконостас госпођи Лоли Радуловић”, кажем након што смо се упознали.
Неколико дана раније на двадесет или тридесет и некој новинској страници, при дну, најављен је програм књижевног фестивала. У мом месту, Никшићу, за које многи мисле да је град , није било посебне најаве да долази један од највећих европских романсијера. Да промовише, у настајању, роман какав свет није видео – Делту. Ишчекујући догађај, мислио сам на чудесни ланац који нас, по преводима, тиражима и одјецима, скоро век држи у врху европске литературе: Црњански, Андрић, Булатовић, Шћепановић, Киш, Пекић, Павић, Петровић; и чудио се што вече није заказано у великој сали позоришта.
„Имаш обе, свака част.”
„Горки живот писца и слатки живот књиге. Од памтивека. Уживао сам у Папиру.”
Кад сам ушао у малу салу библиотеке „Његош”, у здању некадашњег турског купатила, схватио сам да чак ни Горан Петровић не може да разбије дух паланке. У провинцији се зна ко иде на чије промоције, односно која странка организује који програм и у којој установи. Скоро да се и у публици зна ко седи на којој столици.
„Тети Лоли, кажеш, Иконостас?”
„Да. Негде сам на половини. Имао сам кад, али ми је било жао.”
Подиже главу, осмехује се.
„Жао?!”
Највећи живи српски романсијер на промоцији пред петнаестак људи, окупљених по службеној дужности. Полазећи од древних купатила, говори о умивању, о прању духа књижевношћу. Након разговора о новим књигама, чита, премијерно, причу коју је објавио само на француском.
„Да. И раније ми се то дешавало. Први пут кад ми је било жао да стигнем на крај књиге, била је то Жича. Сличне тегобе јављале су се и са Ситничарницом и Атласом. Наставићу, вечерас, па куд иконе, ту и ја.”
„О томе треба да попричамо кад дођеш у Београд. Али ако се слажеш, да се не персирамо.”
Непријатно ми је. Помишљам на град са хиљадама наставника и професора, студената филолошких и филозофских студија, стотинама прослављених писаца. А велики Петровић потписује две књиге. Поклањам му свој роман.
„Јеси ли ми потписао?”
Климам главом, црвен као паприка. Какав црни ја, и моја књига, и мој потпис. И јурим кући да наставим да читам.
Данас, након вести да је ланац прекинут, кад ми се плаче над нама свима, сећам се још понеког детаља. Фасциниран је чињеницом да је књигу потписао тети Лоли, која је у озбиљним деведесетим годинама. Подиже обрве, високо изнад наочара, скоро као она кад би, неког од нас клинаца из комшилука, слала да јој купимо цигарете. Кажем му, а нешто од тога је и у тој мојој несрећној посвети, да смо привилеговани народ и култура што можемо да на српском језику и ћирилици уживо пратимо настанак великог дела. Као у најславнија књижевна времена, када су становници Петрограда ишчекивали нове томове Достојевског. Рекао сам и ово:
„Кад Делта буде готова, кладионице ће престати да нагађају ко је добитник Нобелове награде.”
Смеје се, а онда, као фол, мршти. Оставља оловку и куцка шаком о сто. Придружујем се ритуалу.
„Пу-пу-пу…”, углас. Да не урекнемо.
Месец или два касније, гледам извештаје с промоција у градовима Боке которске. Препуне сале, почаствовани читаоци и културни посленици. Агапе с писцем и професором Сашом Јерковим. Гледам, ових дана, како се од великана опраштају читаоци, библиотекари, професори, критичари, писци и новинари, како се праве анкете и емисије… А у мом граду није ни објављена вест да је преминуо Горан Петровић.
Причам, ономад, ово, и још понешто, једном познанику, музичару. Он признаје да га није читао, али да једва чека. А онда пита:
„Је ли долазио шта Његошу?”
Видим озбиљан.
„Мислим, је ли од Његошевих Петровића?”
Малко поруменим, али знам да нећу слагати да књига може оно што не може ни њен аутор. Макар до краја ненаписана и непрочитана. Јер човека може да чини и оно чега нема.
„Јесте!”, кажем. „Него шта је! Директни потомак!”
Извор: Политика магазин
