Ново читање древне и затомљене традиције Источног ромејског царства можда може произвести ревитализациују народа који је током XX вијека пасивизовао своју историју и свој политички корак
Наш положај и глас у свијету (могућности промјене тог гласа) ће по мом мишљењу зависити од квалитета и модерности захвата у одређени историјски комплекс. Можемо га препознати као давни и истовремено не тако много давни. Увјерен сам, наиме, да је комплетан историјски ход српског народа одређен његовом везом са Византијом. Природа савеза српских владарских номенклатура са том државом, неизрециво снажна подстицајност међусобних додиривања, иако су таква стизала у временима навјештеног и реалног, непосредног угаснућа царства, ставља овај балкански народ у жижу живоносног, богословског плана одржања и још прије, чувара памћења. Обраћење српског народа у нови пут је по своме карактеру било павловско – генерисано је у сударима са царством источних Ромеја. Све што су међусобни дотицаји генерисали, јесте развојни ход који је у своме трајању испољен високим интензитетом стварања и који је по својој природи, по својој суштини, револуционаран. Два историјска замаха казују најдубљи мотивацијски склоп у друштвеној и политичкој сфери навјештаја, па и искуства смрти заједница. У тој равни саставља се наш народ са руским – у прапочецима познања Христове науке.
Калуђер Сава (Немањић) је у Никеју стигао да у своје руке узме жар. Од новог изношења историје и цивилизацијских приноса Византије (па и западном свијету чији је темељ у просторима географије Средишњег свијета), те српског народа као легитимног и дјелотворног настављача тог велебног политичко-црквеног и умјетничког плана током разломног XV вијека. Сходно томе, такав пут, такав захват, отворио би и пут унутрашње националне консолидације, па у крајњим исходиштима и измирења.
Питање Цркве – припадности традицији цркве Истока је неупитно. Представници нашег народа су искорачивали у туђа државна окриља истичући тај захтјев – слободе Цркве, као темељни капитул својих промеморија и представки политичким властодршцима Млетачке републике или Угарског краљевства.
Умјетничко наслијеђе Срба чува печате оригиналности, оно је у најзнатнијим приносима представљало синтетичко искуство – искуство опита изображавања и састављања у функционалне, органске цјелине главних развојних линија умјетничког црквеног стваралаштва обје Цркве. А успио је наш народ сачинити грађевинска дјела упоредива са најзначајнијим творевинама ренесансне Италије (Космет), или, пак, посве оригиналне приносе какве је изњедрила стара Босна и Хум.
Српски предводници и српска властела преузела је у освит XIII вијека штафетну палицу сустајућег Источног Ромејског Царства (ИРЦ), па је затим поновила корак током застрашујућег XV вијека. Оба вијека који су слиједили назначеним топосима историјског трајања балканских Срба, испуњавана су несагледивим стваралаштвом које је имало за циљ побуђивање дјелатних енергија древног евроазијског комонвелта који Срби нису рушили, него надграђивали и чак настављали. Ново читање древне и затомљене традиције ИРЦ можда може произвести ревитализациују народа који је током XX вијека пасивизовао своју историју и свој политички корак. Зато је свети кнез Лазар царствујући. У духу и по духу свог вањско политичког и црквено-културног плана.
Пад и криза српског народа коју тај народ живи данас, није мања од оне коју је гледао током XVI вијека. Корак умјетничког црквеног стварања под османском стегом није представљао ретардацију, већ поступак буђења.
Овај народ мора започети унутрашњу обнову и тражење пута ка изворима и стварним и дјелујућим енергијама сабрања. Овај пут јесте пут тражења исходишта у бићу Балкана – балканској онтософији која је своје вањске изразе, своја битна, аксиомска обиљежја, изњедрила током разломних вјекова варничења и сударања континената, узвисујући ту балканску бору саставницу на поглед читавом свијету. Њезин карактер свијет није препознао, јер је тражио моделе стварања према сопственом обрасцу: умјетничко стварање је изведиво искључиво у сигурном амбијенту, перспективи раста, не никако перспективи смрти! Али, одрицање од сопственог културног и историјског наслијеђа исплетеног у средишту балканског клупка, онако како су га по сазнању и искуству означиле – именовале све балканске државне канцеларије, јесте пут самозатирања.
У обје варијанте, оба модела политичког позиционирања међу народима, Срби морају кренути поступак унутрашње културне обнове. Ја чак говорим о позиционирању међу народима. Не политичким центрима.
Ново читање прошлости ИРЦ и разумјевање никејског чина и његових посљедица не могу донијети искључиво византолози по образовању у ма како писаној и уредној репетицији стереотипа. Такви који пишу, морају имати жар и емоцију Св. Саве. Говорим о државном пројекту изнешеном у слободној земљи.
Бројни су квалитетни научни пројекти у српском народу, али сви имају карактер и досег парцијалних захвата. Овај народ насушно потребује интегрисани научно-умјетнички подухват који у крајњим изразима може имати двије смјернице: популарну и научно-стручну.
Историјске аналогије поступку политичких свезивања са туђим свијетом леже пред очима. Наш народ је не једном током Новог вијека када је највише и све више страдао, налазио протективни плашт на западу и током таквих свезивања пружио највише политичке и културно-црквене узлете – иако у неслободи.
Старе српске обалске комуне су знале да кандидују свој особени идентитет и свој принос цивилизацији Медитерана не обазирући се на глас о себи. Оне су знале да се плашт политичких наратива брижљивим дипломатским поступком може разгрнути и да све политичке номеклатуре старих држава посигурно хране знање о праву, историји и квалитету. Оне показују пут цјелини народа.
Горан Комар
Извор: Стање Ствари
