Овог викенда обиљежава се једанаест година од масакра у Одеси, у којем је живо спаљено 48 етничких Руса од стране екстремних десничарских насилника — злочин који је подстакао проглашење независности у Донбасу и довео до грађанског рата у Украјини, те коначне интервенције Русије.
Дана 2. маја 2014. године, неонацистичке банде масакрирале су 48 људи који су одбацили државни удар у Кијеву — подржан од стране Сједињених Америчких Држава — у којем је те године оборена демократски изабрана влада. Пожар у згради Дома синдиката у Одеси, подметнут с јасном намјером, никада није на задовољавајући начин истражен од стране украјинских власти.
Осам дана касније, двије области са већинским етничким руском становништвом на истоку земље прогласиле су независност од Украјине, што је довело до рата који је против њих водила неуставна власт подржана од стране САД. Осам година касније, Русија је интервенисала у том грађанском рату.
Овако је о свему извјештавао Роберт Пери, оснивач Consortium News, 10. маја 2014. Он је посебно нагласио тенденције америчке владе и медија да прикрију улогу Сједињених Држава у неуставној смјени власти 2014. и умијешаности неонациста у Украјини — чију улогу и данас покушавају сакрити америчка влада, корпоративни медији и њихови „антидезинформацијски“ савезници.
„Кључ свих ових непријатних савезништава јесте да амерички народ не сазна праву природу тих клијената САД,“ написао је Пери.
Пише: Роберт Пери
У Украјини се назире језива нова стратегија: ангажовање неонацистичких паравојних формација ради паљења зграда које су заузели противници режима, нарочито у побуњеном југоистоку земље. Такав метод све више добија предност у очима кијевског режима, постављеног након државног удара, у покушају да угуши отпор етничких Руса и других неистомишљеника. Ова тактика први пут је примјећена 2. маја 2014. године у лучком граду Одеси, када су провладине милиције натјерале дисиденте у зграду Дома синдиката, па је потом намјерно запалиле. Док је више од 40 етничких Руса живо изгорјело или се угушило у диму, маса окупљена испред зграде изругивала им се, називајући их „Колорадо бубама” (алузија на њихове симболе у бојама), и узвикивала: „Гори, Колорадо, гори!” Послије трагедије, новинари су на зидовима зграде уочили графите са симболима налик на свастику и натписе који славе „Галицијску СС дивизију“ – украјинску формацију под окриљем њемачког СС-а током Другог свјетског рата.
Иста тактика поновила се 9. маја у Мариупољу, још једном важном лучком граду. Неонацистичке паравојне снаге, сада институционализоване као „Национална гарда“ кијевског режима, послате су да заузму полицијску станицу коју су држали дисиденти – могуће и полицајци који нису прихватили новоназначеног шефа кога је именовала нова власт у Кијеву. И поново, ангажовање „Националне гарде“ резултирало је паљењем зграде и убиством значајног, али још увијек неутврђеног броја људи који су се у њој налазили. (Прве процјене броја мртвих крећу се од седам до двадесет.)
У америчкој штампи, украјинска „Национална гарда“ обично се описује као нова формација настала из јединица „самоодбране Мајдана“ које су одиграле кључну улогу у побуни 22. фебруара у Кијеву, када је свргнут изабрани предсједник Виктор Јанукович. Међутим, те јединице „самоодбране Мајдана“ углавном су сачињавале добро организоване групе неонацистичких екстремиста из западне Украјине, који су полицију гађали молотовљевим коктелима и отварали ватру током све насилнијих демонстрација против Јануковича. Ипак, главни ток америчких медија, у складу са инструкцијама Стејт департмента, настоји да минимизира или потпуно негира кључну улогу коју су неонацисти одиграли у тим формацијама „самоодбране“, као и у новој украјинској власти. Највише што ћете уочити у тим извјештајима јесу формулације које их описују као „украјинске националисте“.
Окренути се неонацистима
Међутим, како се отпор десничарском режиму у Кијеву ширио на етнички руском истоку и југу Украјине, режим успостављен након пуча нашао се у ситуацији да не може да рачуна на редовну украјинску војску када је требало пуцати на цивиле. Зато се шеф националне безбједности Андриј Парубиј, иначе сам неонациста, окренуо жестоко мотивисаним неонацистичким ударним одредима, већ провјереним уличним борцима из периода пуча. Ти екстремисти реорганизовани су у специјалне јединице „Националне гарде“ и упућени на исток и југ Украјине да обаве „прљави посао“ који редовна војска није била вољна да изврши. Многи од тих крајње радикалних украјинских националиста славе нацистичког колаборатора из Другог свјетског рата Степана Бандеру, а попут њега, сањају о расно чистој Украјини — без Јевреја, етничких Руса и других „нижињих“ народа. Погрдан надимак „колорадо бубе“, којим су називали демонстранте у Одеси док су живи горјели, односио се на црвено-црну боју коју је користио отпор у источним регијама, гдје је живјело руско становништво. Иако амерички мејнстрим медији Парубија описују једноставно као „шефа националне безбједности привремене владе“ (без икаквог контекста), или евентуално као „националисту“, његова пуна биографија укључује и то да је 1991. године основао Социјално-националну партију Украјине, која је комбиновала радикални украјински национализам са неонацистичком симболиком. Прошле године, био је и комадант снага „самоодбране Мајдана“.
Затим је, 15. априла 2014. године, када је постао шеф националне безбједности кијевског режима и када је установио да украјински војници не желе да пуцају на сународнике на истоку, Парубиј на Твитеру објавио: „Резервна јединица Националне гарде, формирана од добровољаца самоодбране Мајдана, послата је јутрос на прву линију фронта.“
„Министар унутрашњих послова Украјине, Арсен Аваков, објавио је на Фејсбуку да је око 60 проруских милитаната покушало да заузме градску полицијску управу. Полиција је, према његовим ријечима, затражила подршку од украјинске Националне гарде, новоформиране јединице сачињене од брзо обучених добровољаца регрутованих међу учесницима прошлонедјељних уличних протеста у престоници. Господин Аваков је написао да је 20 ‘терориста’ убијено у борби, док су они који су преживјели побјегли и сакрили се у оближњем стамбеном насељу.“
The New York Times је додао:
„Међутим, Национална гарда се убрзо након тога повукла из града. Становници који су се окупили око полицијске станице испричали су верзију која се разликује од наратива министра унутрашњих послова. Према њиховим ријечима, градска полиција је била наклоњена проруским снагама и побунила се против шефа из другог града кога је поставила привремена власт из Кијева. Оклопна возила ушла су у град не да се обрачунају с милитантима, већ с побуњеном полицијом, рекли су становници. Рупе у зидовима од цигле указивале су на употребу тешког наоружања. Пуцњава се чула у центру града.“ Након смрти више особа унутар мариупољске полицијске станице, кијевски режим је са одушевљењем прослављао „ликвидацију“ великог броја „терориста“.
Како је извјестио британски Independent, „војне операције прате крајње агресивне изјаве политичара из Кијева који се хвале бројем убијених ‘терориста’ и пријете новим смртним казнама.“
Због забринутости да неке локалне полицијске снаге имају, у најмању руку, упитну лојалности, режим у Кијеву поново се ослонио на јединице „самоодбране Мајдана“, које су сада реорганизоване у специјалну полицијску формацију „Кијев-1“ и упућене у Одесу у због насиља које је избило у том граду.
Екстремисти, ударна песница америчких интереса
Иако многи Американци не желе да повјерују да би њихова влада могла сарађивати с неонацистима или другим екстремистичким групама, историја бијело свједочи да је таквих савезништава било и те како. У најразличитијим сукобима — од револуција у Централној Америци, преко антисовјетског рата у Авганистану осамдесетих година, до данашњих грађанских конфликата у Сирији и Украјини — није било необично да се страна коју подржавају Сједињене Државе ослања управо на екстремистичке паравојне снаге за најкрвавије обрачуне. У конфликтима у Централној Америци, које сам извјештавао за Associated Press и Newsweek током осамдесетих, неки од злогласних „одреда смрти“ били су регрутовани из неофашистичких покрета повезаних са Свјетском анти-комунистичком лигом, платформом крајње деснице. У Авганистану, ЦИА се ослањала на исламистичке екстремисте, међу којима је био и саудијски џихадиста Осама бин Ладен, да би водили рат против Совјета и њихових савезника у авганистанској влади.
Данас, у Сирији, многи од најжешћих бораца против режима Башара ел Асада су арапски џихадисти регрутовани широм региона, које наоружавају Саудијска Арабија и друге нафтне монархије Персијског залива. Тако се савршено уклапа у образац понашања америчке владе да „зчепи нос“ и ослони се на неонацисте из западне Украјине како би повела рат против побуњених етничких Руса на истоку и југу земље.
Гари Олсон: Да ли је Трамп у стању да испуни обећање о Украјини?
Кључ свих ових непријатних савезништава јесте да америчка јавност не сазна праву природу тих америчких „клијената“. Током осамдесетих, администрација Роналда Реагана унаприједила је концепт „јавне дипломатије“ као средство за застрашивање новинара и активиста за људска права који су се усуђивали да извјештавају о бруталностима снага подржаних од стране САД у Ел Салвадору и Гватемали, као и о Контра побуњеницима у Никарагви које је обучавала ЦИА. Због тога већина Американаца није знала шта да мисли о све чешћим извјештајима о десничарским „одредима смрти“ који убијају свештенике, часне сестре и чине масакре широм Централне Америке. Када је ријеч о Авганистану, америчком народу је било потребно све до 11. септембра 2001. године да у потпуности схвати с ким је то администрација Роналда Реагана сарађивала током осамдесетих. Слично томе, Обамина администрација настојала је да одржи фикцију да сиријском опозицијом доминирају добронамјерни „умјереници“. Међутим, како је брутални грађански рат потрајао, постајало је све јасније да су најуспјешнији борци против Асада сунитски екстремисти повезани са Ал-Каидом, одлучни у намјери да побију шиите, алавите и хришћане. Стога не би требало да изненађује што је кијевски режим потражио ослонац у јединицама „самоодбране Мајдана“, формираним око неонацистичких милиција, да уђу у јужне и источне крајеве Украјине с циљем да „спале до смрти“ етничке руске „инсекте“ који су заузели зграде. Кључ је — не дозволити да америчка јавност сазна истину.
Покојни истраживачки новинар Роберт Пери разоткрио је многе афере у вези са Иран-Конта скандалом током осамдесетих за Associated Press и Newsweek. Consortium News основао је 1995. године.
Извор: Consortium News
