Пише: Милош Миљковић
Ако би једном фотографијом требало описати годину за нама, то би без много размишљања била слика људи како шетају по улицама, носе транспаренте и заставе. Било би ту места и за фотографију улаза на факултете, облепљених паролама са оним „…у блокади“ иза имена високошколске установе. Најважнија ствар у минулој години је да смо као друштво, ма колико појединци „губили главу“, ипак показали минимум зрелости да до великог сукоба у време дубоких подела не дође.
Блокаде и протести
Протекла 2025. година у српској историји ће остати записана пре свега као година протеста и блокада који су започели крајем 2024. године. Прецизније, 22. новембра 2024. године на Новом Београду, испред зграде Факултета драмских уметности, студенте ФДУ, који су одавали почаст жртвама новосадске трагедије, напале су особе за које ће се испоставити да су блиске владајућој странци. Три дана касније, на првом пленуму ФДУ, донета је одлука да факултет ступи у блокаду, а убрзо им се прикључила већина факултета широм Србије. А протеста, на које су на почетку позивали студенти у блокади, било је готово свуда. Неко педантан је забележио да је окупљања на којима су грађани одавали почаст, шетали и уопште изражавали незадовољство било у око 400 места у Србији.
Петнаестог марта у Београду је одржан протест који је по многима једно од највећих окупљања које се икада догодило у главном граду. На њега су позвали студенти у блокади, а бројни високошколци данима су пешачили до Београда из свих крајева Србије. Број учесника се разликује, у зависности кога питате: МУП је изнео званичну процену да је на протесту било 107.000 људи, Архив јавних скупова да му је присуствовало између 275.000 и 325.000 учесника. Протест петнаестог марта представљао је врхунац окупљања по градовима широм Србије, па су га многи на страни која подржава студенте проглашавали за „дан Д“.
Гојко Перовић – Косовски завет – посвећено Митрополиту Амфилохију
Међутим, оно по чему је остао упамћен протест петнаестог марта јесте мистериозни звук у Улици краља Милана за време одавања поште и петнаестоминутне тишине. Том приликом, окупљени су се истовремено у паници раздвојили на два краја улице, остављајући празан простор у средини. И даље се воде полемике да ли је против демонстраната усмерено звучно оружје, за које су представници власти прво тврдили да га полиција не поседује, па да га има, али да није било на улици и на крају – да је било монтирано на возилу испред Скупштине, али да није употребљено. Студенти у блокади и опозициона јавност тврде да је оно употребљено, док власт то категорички негира.
Још један велики студентски протест у Београду одржан је 28. јуна, под слоганом „Видимо се на Видовдан“, на шта су поново многи гледали као на нови „дан Д“. Окупљање овог пута није прошло без инцидената, полиција је користила сузавац и потискивала грађане по централним београдским улицама, правећи тампон-зону око Пионирског парка и испред Народне скупштине, где су се окупили „студенти који желе да уче“ и они који подржавају власт. Студенти у блокади су симболично скинули прслуке на крају протеста, што је у делу јавности протумачено као „зелено светло“ да окупљени сами одлуче како ће се надаље понашати и на који ће начин изражавати непослушност.
Средином августа, на улицама по градовима Србије дешавали су се озбиљни нереди, који су на крају утихнули. Незадовољни грађани окупљали су се испред просторија владајуће странке и неретко наносили материјалну штету, док су се са друге стране активисти СНС-а организовали да бране партијске локалне одборе. Умешала се и полиција, која је покушавала да стави ситуацију под контролу, али је оптуживана и да је примењивала претерану силу према демонстрантима. Неколико вечери заредом било је на десетине ухапшених, а преко ноћи су започеле блокаде саобраћајница запречавањем улица. После извесног периода незадовољство је спласнуло.
Првог новембра, на годишњицу пада надстрешнице која је однела 16 живота, велики број грађана на позив студената окупио се на комеморативном скупу у Новом Саду. У складу са поводом, окупљање је протекло мирно и велики број грађана одао је пошту настрадалима на достојанствен начин.
Оставка Вучевића, долазак Мацута
У ноћи између 27. и 28. јануара, догодио се тежак инцидент због кога је тадашњи премијер Милош Вучевић одлучио да поднесе оставку. Подсетимо, тада су испред просторија СНС-а у Новом Саду тројица млађих мушкараца физички напала двојицу младића и три девојке. Том приликом је једна студенткиња теже повређена, тачније дислоцирана јој је вилица, а имала је и повреде по телу. Студенти су иначе нападнути јер су у близини просторија владајуће странке залепили налепницу. „Градоначелник Новог Сада и ја себе сматрамо објективно одговорним за оно што се десило у Новом Саду и спрам тога плаћамо својевољно политичку цену“, рекао је приликом подношења оставке Милош Вучевић.
Председник Србије Александар Вучић мандат за састав нове Владе почетком априла поверио је до тада широј јавности мало познатом ендокринологу и професору Медицинског факултета Ђури Мацуту. Претпоставља се да је Мацут одабран као умерена личност ван политичких токова, али са завидном каријером и професуром, што је било важно за почетак дијалога између власти и универзитета, који су у то време већински били у блокади.
Актуелна Влада Србије важи за једну од најгломазнијих у савременој историји, јер је чини двадесет пет министарстава са чак тридесет министара – петоро њих је без портфеља.
Улазак студената у политику
Важна тачка у 2025. години која ће одредити даљу политичку климу и друштвена кретања у Србији јесте фактички уплив покрета студената у блокади у политичке воде, после вишемесечног ограђивања од политике. Петог маја студенти су објавили финални захтев који гласи: тражимо моментално распуштање Народне скупштине и расписивање ванредних парламентарних избора у складу са чланом 109 Устава Републике Србије. Студенти су убрзо појаснили да не планирају да буду кандидати за посланике на парламентарним изборима, већ да ће на пленумима изгласати кандидате које ће делегирати на будућим изборима за Народну скупштину.
Седам месеци касније, завршила се 2025. година, а заинтересована јавност у Србији још увек није сазнала имена кандидата са листе којима су студенти указали поверење. У почетку су аналитичари такву одлуку оправдавали покушајима студената да заштите будуће кандидате за посланике од медијске хајке којој би их изложили провладини медији. Тада се још увек нагађало да ли ће ванредни парламентарни избори бити расписани до краја 2025. године. Како је време пролазило и полако постајало јасно да ће избора бити тек можда 2026. године, чак и они који су безусловно подржавали студенте били су све гласнији у захтевима да се обелодане имена које су пленуми изгласали да их представљају. То се, међутим, није догодило.
За крај децембра, студенти су најавили почетак прикупљања потписа, а раније су такође и најавили акцију „студенти у сваком селу“, то јест кампању „од врата до врата“.
Сага око Милорада Додика
После целокупне саге око Милорада Додика у Босни и Херцеговини, чак ни аналитичари који помно годинама прате његов лик и дело у Републици Српској и БиХ немају јасан одговор на питање да ли је то Милорад Додик опет све надмудрио или се предао. У свега неколико месеци Додик је осуђен на једну годину затвора и шест година забране обављања јавне функције пред судом БиХ због непоштовања одлука високог представника Кристијана Шмита. Онда му је ЦИК одузео мандат председника Републике Српске, а он је најављивао „серију референдума у РС“… Када се, дакле, чинило да је сатеран у ћошак, да је у политичкој „пат-позицији“ – Додик се некако нагодио са Американцима, који су њему и његовим најближим сарадницима укинули санкције.
Гојко Перовић – Косовски завет – посвећено Митрополиту Амфилохију
Парламент Републике Српске поништио је спорне законе донете од 2023. године па наовамо, међу којима је и онај закон због кога је Додик био осуђен пред судом БиХ. Изабран је и нови председник Републике Српске – Синиша Каран. Неће бити ни најављених референдума, заборављене су недавне Додикове поруке да „не признаје окупациону власт и муслимански фундаментализам“. Сада сви чекају да виде да ли се то Додик само притајио или је зарад „мира у кући“ заиста решио да се повуче.
Криза са НИС-ом
Деветог октобра, а после осам месеци одлагања, америчко Одељење за контролу стране имовине (ОФАК) увело је санкције Нафтној индустрији Србије, која је у већинском власништву руског Гаспромњефта, и на тај начин довело у питање енергетску стабилност Србије. Руски партнери одуговлачили су и одбијали да у јавност изађу са евентуалним даљим корацима за решење кризе, а како је време пролазило, све је било јасније да Руси не желе да Србији продају већински удео у власништву. Који је тачан разлог због кога Руси одбијају да то учине, до данас је остала непознаница.
Почетком децембра, услед недостатка прилива сирове нафте кроз Јадрански нафтовод, рафинерија у Панчеву престала је са радом. Србија је ушла у трећи месец снабдевања из сопствених резерви и повећаног увоза деривата, па се у моментима писања овог текста нафтна криза, осим бојазни, фактички није осетила на улицама и у општем функционисању државе. Питање је, међутим, докле ће Србија моћи да се одржава у ситуацији са пресеченим дотоком сирове нафте. Такође, постоји опасност од секундарних санкција САД услед пословања са НИС-ом, које би могле да представљају удар на финансијски систем земље.
Како су српски званичници раније најавили, крајњи рок за изналажење решења за НИС је петнаести јануар. Према последњим информацијама доступним јавности, Руси преговарају са представницима мађарске компаније МОЛ о преузимању већинског пакета акција НИС-а. Председник Вучић у више наврата је поновио да Србија, без обзира на све, не планира да национализује НИС, већ да ће, уколико решење не буде пронађено, платити Русима цену за ти компанију.
Оставка Пиксија
Након неочекиваног пораза од репрезентације Албаније једанаестог новембра на стадиону Дубочица у Лесковцу (0:1), у мечу који је значио дефинитиван неодлазак фудбалске репрезентације Србије на Светско првенство (барем кроз бараж), селектор Драган Стојковић Пикси понудио је челним људима савеза сопствену оставку, која је прихваћена. Остали су упамћени повици са трибина пред крај утакмице “Пикси, одлази”, услед бираним речима “млаке” партије коју су пружили његови изабраници.
Легенда југословенског фудбала и једна од звезда Црвене звезде, Стојковић је у репрезентацији Србије прешао пут од одушевљења навијача играма „орлова“ у почетној фази његовог мандата, пласмана на Светско и Европско првенство и у највиши ранг Лиге нација, до разочаравајуће игре на планетарној и континенталној смотри. Мода лошег фудбала наставила се и у квалификацијама за предстојећи Мундијал које су се завршиле неславно, а некадашњи фудбалски узор многих генерација „опростио се“ од навијача у атмосфери пуној обостране горчине, којој у јавности није недостајала ни политичка димензија.
Српски градоначелници на северу Косова
После готово три године, Срби на северу Косова, које представља Српска листа, вратили су се на власт у општинама у којима чине већину. Градоначелници са српским именима и презименима поново су сели у фотеље у општинама Северна Митровица, Звечан, Лепосавић и Зубин Поток још од новембра 2022. године, када су у знак протеста напустили институције Косова. Власти у Приштини то су искористиле да после гласања наредне године у априлу на та места инсталирају сопствене градоначелнике, који су на изборима освојили занемарљиве проценте подршке.
Време владавине албанских градоначелника на северу власти у Приштини искористиле су да направе базе и нагомилају полицију, а трудили су се да, поред негодовања Срба, тамо затворе готово сваку институцију која је имала било какве везе са Београдом и српски предзнак. На крају су на ред дошли и зидови са графитима који су имали српске патриотске мотиве, а уклоњена је чак и светлећа ћирилична реклама „Косовска Митровица“. Да ли ће Срби по повратку у општине успети да поврате макар део изгубљеног, остаје да се види.
Брисел, Београд и „кластер три“
Европска унија одлучила је да ни на крају 2025. године не отвори фамозни кластер три у преговорима о чланству са Србијом. Тачније, „одложили“ су отварање, и то четврту годину заредом. Као одговор на такву одлуку, председник Србије Александар Вучић је, како је рекао, сам одлучио да нико од српских званичника не оде у Брисел на самит Европске уније и земаља Западног Балкана. Био је то врхунац односа „топло-хладно“ који је обележио релације Београда и Брисела у 2025. години.
У одлазећој години у Србију је додаш нови амбасадор Европске уније Андреас фон Бекерат, који је, разуме се, у свом првом гостовању на јавном сервису поручио да су „врата ЕУ за Србију широм отворена“. Крајем године се, међутим, испоставило, да су та врата пре свега отворена за Црну Гору и Албанију, које бриселска администрација истиче као „најбоље ђаке“ у процесу придруживања. Након још једног одлагања отварања кластера, поставља се питање да ли су та врата за Србију уопште остала одшкринута, или их је неко на дуже време закључао. Очигледно је да се напредак не мери по практичном прилагођавању ЕУ критеријумима и законодавству, већ према усаглашавању по политичким одлукама.
Одустајање од „Генералштаба“
У јануару ће се навршити годину дана од када су страни медији објавили, а домаћи пренели, да ће Џаред Кушнер, зет америчког председника Доналда Трампа, са својом инвестиционом компанијом, заједно са фирмом милијардера из Емирата Мохамеда Алабара градити здање луксузног хотела на месту Генералштаба срушеног у НАТО бомбардовању. Медији су тада пренели сазнања да је Доналд Трамп разматрао сличну идеју и пре него што се кандидовао за председника САД 2016. године. У протеклом периоду, изградња „Трамп“ хотела на месту некадашње команде Војске Југославије, међу бројним питањима у наелектрисаној атмосфери у српском друштву, била је једна од главних тачки спорења између власти са једне, а парламентарне опозиције, студената у блокади и грађана који их подржавају са друге стране.
Власт је идеју о изградњи хотела аргументовала коначним уклањањем рушевина из центра Београда које ту стоје од 1999. године, као и великом инвестицијом која би током изградње ангажовала много појединаца и фирми, што посредно, што непосредно, а по пуштању у рад запослила стотине радника у сектору туризма.
Критике су полазиле од тога да је зграда Генералштаба дело чувеног архитекте Николе Добровића, да је заштићена као културно добро. Такође, неки су упућивали замерке на то што ће америчка компанија градити на месту зграде коју је порушила НАТО авијација пре четврт века, па чак и предлагали да се порушени објекат конзервира као подсећање на НАТО агресију на нашу земљу.
Ипак, највећу сенку на посао око изградње „Трамповог“ хотела бацило је хапшење Горана Васића, в. д. директора Републичког завода за заштиту споменика културе, у мају. Васић је ухапшен под оптужбом да је фалсификовао Предлог за доношење одлуке о престанку својства културног добра за зграду Генералштаба. Према тврдњама Инсајдера, Васић је на функцију директора дошао након што је претходна директорка Завода Дубравка Ђукановић поднела оставку јер није желела да скине заштиту са комплекса Генералштаба. Прича о скидању заштите месецима касније резултирала је и подизањем оптужног предлога против министра културе Николе Селаковића због наводне „незаконитости приликом скидања својства културног добра над зградама Генералштаба“.
Пре нешто више од месец дана, владајућа већина у Скупштини усвојила је и „лекс специјалис“ како би омогућила изградњу хотела на месту зграде Генералштаба. За посебан закон тада је гласало 130 посланика, док је њих 40 било против. Тада је испред Генералштаба одржан „протест упозорења“. Посланици владајуће странке тада су поручивали да је зграда у бомбардовању толико оштећена да ју је немогуће обновити, док су из опозиције чак говорили да ће грађани доћи да спрече почетак изградње пошто закон буде усвојен. Нико се, изгледа, није надао епилогу који имамо данас – да ће се фирма Трамповог зета повући из посла.
Извор: НИН
