(Једни се гнушају текста колумнисте у ком је извријеђао цркву и свештенство други узвраћају аплаузима и подршкама колумнисти)
Много бучније и пјенушавије од вода Јадранског мора Црну Гору запљускују воде протекле историје. Из њих израњају духови прошлости који траже нову цркву, нове иконе, нову просвету, нова документа, нови језик, нове хероје и хероине. У ту сврху уз грубе увреде лијепе се етикете типа фаши-антифаши, организују се петиције и протести, подносе тужбе, траже ревизије прошлости, до изнемоглости се прича о секлуларизму и клерикализму.
Из потаје вреба херостратизам.
Како смо стигли до Херострата, оног Ефеженина који је жудећи за историјском славом и незаборавом запалио величанствени Артемидин храм?
Тако што смо одгајили друштво људи спремних да из обијести и незнања урнишу, сруше, запале храмове с идејом да своја имена наметну јавном мњењу и на тај начин уђу у савремену историју. Особе таквих амбиција громогласним повицима и бласфемичним бесмислицама потпаљују и распламсавају шкакљиве теме и ситуације с циљем да скрену пажњу на себе. Представљају се као борци за државу и као жртве својих слободно изнијетих ставова које називају вредносним. Бакља и жртва некако природно иду и уз дјело и уз име Херострата. Не видим што је вредносно у томе.
Завирите у различита, политички супростављена гласила у Црној Гори и потражите у њима нешто вредносно. Наићи ћете на увредљиве текстове и одушевљене коментаре читалаца испод њих. Лако долазите до закључка да наше јавно мњење не прихвата пристојну комуникацију. Штавише огорчено је на пристојност. Жељно је срамоћења свега и свачега. Ту околност препознали су и вјешто искористили колумнисти и стручњаци из разних области. Танким и јефтиним пером ударају на ништа мање од историјских тековина и високих институција. Туку по традицији, цркви, просвети, образовању, колективном памћењу. Забадају прст у око стеченим знањима и култруном наслеђу. Добијају одазив. Аплаудира им се јер наше друштво одликује реактивно понашање. Постали смо осјетљиви на стрпљиве разговоре, смислене полемике, аргументе и разложну критику којих нико, па ни црква, не треба да буде поштеђен. Постали смо осјетљиви на уљудне ријечи као што је флаша отвореног вина осјетљива на топао ваздух. Лијепе ријечи нас кваре. Тупи, шкрипећи алаписи полуинтелигенције, ем су нам узљутили јавну сцену, ем учинили да изгубимо осјећај за мјеру и укус. Јавност се подијелила у навијачке групе здушно се залажући за несметани промет и испијање свако свог поквареног вина из бурета свога тупаџије.
Испаљивање отровних стрелица на означене мете постало је омиљено надметање међу новинарима, колумнистима, аналитичарима и такмичарима сличних провијенција из свих политичких табора. Реагује се углавном на контра тезе. Реагује се махнито као што бик реагује на црвени плашт.Већина читалаца таквих текстова у старту одбацује све што није зачињено сочном псовком и отвореним изругивањима и пријетњама онима на супротној страни. Коректна и сувисла размишљања о догађајима и њиховим актерима скроз су непожељна. Вапи се за клеветама, провокацијама, дисквалификацијама, бљувотинама.
Не можемо се пожалити на мањак колумниста, аналитичара, стручњака, професора који од свег срца и са свих страна удовољавају захтјевима такве публике. То што понеки чланак прође с малом осудом нимало не слаби главни ток и темпо вријеђања.
Злобе и гнуснобе објеручке се прихватају. Шире се без икаквих сумњи и провјера. Уз садржаје за које се поуздано зна да потхрањују мржњу трага се и за простотама других које могу ражестити и инспирисати на реваншистичке коментаре и узвратне бестидности. Општи циљ је задати ударац институцијама и појединцима, а затим на одговор и примљени ударац узвратити још јачим ударцем. Ријечи се нити вагају нити плаћају. Не боле. Од њих не остају модрице.
Гро ријечи је окренуто идентитетским надгорњавањима и спорењима историја и институција оних других. На том пољу јавност се опређељује за гласила, портале и адресе за које је сигурна да ће избором увреда стопостотно подржати њене већ установљене предрасуде. Научне озбиљности, различитости и толеранције нијесу укалкулисане у наше друштвене ангажмане.
Кич верзије националних тема и јунака преузели смо из давних, непоузданих чаршијских сјећања и препричавања која су се селила из књиге у књигу. Тако обликоване историјске епизоде претворили смо у заштитне симболе подијељеног друштва. Колумнисти и такозвани ангажовани интелектуалци их приљежно разрађују како би на херостратски начин обезбиједили какву такву славу својим именима.
Ранко Рајковић
