Гост тринаесте сесије трибине “Имагинаријум” у Никшићу био је глумац Тихомир Станић, Разговор са Станићем водила је историчарка умјетности и уредница програма у Јавној установи (ЈУ) „Захумље“ Кристина Радовић.
У континуираној каријери дугој више од 40 година, Станић одиграо је више од 130 улога на готово свим београдским позоришним сценама, као и у позориштима у Новом Саду, Сомбору, Суботици, Вршцу, Бањалуци, Подгорици, Ужицу. Остварио је, такође, преко 130 улога на филму и телевизији. Био је предсједник Савеза драмских уметника Србије од 1998- 2000. године и умјетнички директор Народног позоришта Републике Српске у Бањалуци од 2005. до 2007.
Оснивач је продуцентских кућа „Балкан филм“, „Дрина филм“ и „Тихомир Станић Production“ у оквиру којих продуцира игране филмове, серије и позоришне представе од 2007. године. Станићев импресивни радни портфолио, рекло би се, не оставља простора за жал за пројектима којима није било суђено да “оживе” кроз покретне слике, али када је ријеч о једном, њему битном филмском подухвату, који је за сада “на чекању”, а који говори о херојском подвигу Диане Будисављевић током II свјетског рата, код Станића је примјетна чежња и нада да ће та и прича, евентуално, добити његов ауторски печат.
“Дана Будисављевић, која је њена даља рођака, снимила је документарни филм “Дневник Диане Будисављевић” у коме сам и ја учествовао. После су снимљени филмови “Дара из Јасеновца”. Ја сам поклонио све што сам радио неким својим пријатељима. Они су део тога искористили. Сад је Лордан Зафрановић снимио и завршава један филм о Јасеновцу.Тако да ја нисам успео да снимим то што сам ја наумио, али је то потпуно небитно. Можда једног дана, пошто је то моје бачено, што је било у мом сценарију је некако бачено, а ја сам то поклонио, па кад нешто дате своје, а то неко баци, а ви то нађете, то је опет ваше…Можда, ако поживим, ја снимим тај свој филм!”, казао је Станић.
Успјех не долази незаслужено и без много рада и труда. У Станићевом случају важна је била и интуиција на основу које је доносио одлуке које се, у први мах, нијесу доимале логичним али су, како је вријеме показало, биле исправне.
И он је, као и већина колега из глумачког еснафа, доживљавао успоне и падове и више пута пролази пут “од трња до звијезда”.
Примјер његовог “звјезданог” успјеха веже се управо за Никшић, када је 1995., на Фестивалу једног глумца, његова монодрама “Детињарије”, која је до тог тренутка прошла једанаест “трновитих” искушења, добила награде публике, жирија и критике.
“Те награде, и још једна награда коју сам добио на фестивалу на Гардошу, су ми онда дале неко самопоуздање и онда сам прихватио позив који сам имао и раније да пређем са том представом у Атеље 212. Онда нисам био у ситуацији да ми неко чини услугу, то је била представа која је награђивана и ја кажем “у реду” и да сам одустао у тих једанаест извођења без публике, не би било ни те представе, а она је још увек жива, не би било ни мене, тј. изгубио бих веру! Ја знам да је то најбоље што сам урадио, али бих, да сам прекинуо, изгубио веру у то и то је неки доказ како се, ипак, истрајност у нечему у шта верујете истински исплати! – истакао је Станић.
Извор: РТНК
