Пише: Милош Дашић
Филм “Мегдан: Између воде и ватре” је заиграо у домаћим биоскопима.
Прво, реч, две о кликбејту из наслова
Као рингишпил се завртела вест пре годину или две, да Алекса Балашевић, син Ђолетов, продуцира филм о ММА борцима и да ће главну улогу у том филму заиграти регионална глумачка екипа коју ће повести Виктор Савић, Нина Сеничар и Енес Бешлагић у главним улогама. И тако и би. А резултат је…па…
Да ли се сећате оног термина од пре 15-ак или 20 година којим су се описивали филмови којима се потврђује њихова судбина, али готово и жанр – straight to DVD. То су дакле они филмови које продуцентске и дистрибутерске куће у старту осуде на емитовање ван биоскопа јер реално је да се неће овајдити са приказивањима у мрачним салама синеплекса.
Годинама касније, такви, махом акциони филмови са табањем, лошег квалитета, су по дифолту били називани straight to DVD иако су можда и имали неке своје биоскопске представе. straight to DVD је у међувремену заменио пандан му на стримингу ал то је друга прича.
“Мегдан: између воде и ватре” је тај акциони филм са табањем, реално лошег квалитета. Режирао га је бугарски редитељ Тодор Чапканов док су сценарио потписали Алекса Балашевић, Јелена Балашевић и Гвозден Ђурић. Режија и сценарио су вероватно две најслабије карике овог филма, тако да је готово и немогуће након свега написаног, снимљеног и рекламираног од Мегдана очекивати добар филм. Али да кренемо од почетка.
Алекса Балашевић: Како су Ђолетове песме послужиле као инспирација за филм „Мегдан“
Мегдан, између поплаве и пожара:
Филм прати Малог (Виктор Савић) ММА борца почетника, бившег ватерполисту (отуд оно између воде и ватре, капирате) који не улази више у базен од како му је у тучи на улици погинуо најбољи пријатељ (Александар Радојичић). Мали који криви себе због смрти другара, дане проводи као обезбеђење у шабанским клубовима, али и започињању каријере борца. Његов менаџер (Енес Бешлагић) организује му мечеве на којима побеђује, јача каријеру, али и дух и психу са новим тренером (Војин Ћетковић) који има специјалне методе рада. Ту је и млада банкарка (Нина Сеничар) која се интересује за њега, а наравно све кулминира великом борбом у Новом Саду и насловном Мегдану у ком ће он имати прилике да сруши Молдавца који је претходно, умало у рингу, убио му другара (Александар Гавранић).
Као што видите по заплету, овакав жанклодвандамовски филм сте сигурно већ некад гледали, али редитељ Чапкнов је пробао да такву причу преведе на територију 21. века. Међутим, поприлично безуспешно, јер кад филм затражи својом причом јачу сценографију, бољу фотографију и генерално модернију режију, добијемо један велики пуцањ капислом. Сцене изгледају лоше и сиромашно. Борбе изгледају као да су снимане у просторијама за запослене локалне кладионице. Док сам гледао сцене борбе сетио сам се оне из филма “Ми нисмо анђели”, кад Никола одведе Марину на дејт на бокс меч. Та сцена је направљена комедије ради, и пре 30 година, али тих пар минута је Тајсон против Холифилда за овај филм.
Са друге стране, филм је барем могла да извади добро написана прича, разрађени ликови или макар вицкасти дијалог јунака. Нисмо добили ништа од та три. Све написано је већ виђено и стереотипно. У лику менаџера, Енеса Бешлагића можда се и најбоље види слабост сценарија. Он је замишљен као један од оних делбојастих ликова који би продао и прасе у Техерану, али глумац Енес Бешлагић толико нема материјала да од те замисли направи лика да је било заиста отужно гледати колико се труди и колико му нису написали неке досетке и монологе са народским хумором у којем се Бешлагић добро сналази.
Виктор Савић као и у случају босанскохерцеговачког колеге, сем тог типа који се бије јер има немире у глави, није имао написану неку другу димензију и кроз филм иде трчећим кораком тренинга, са врло мало филмске хемије како са партнерком, тако и са партнерима. Штета, јер се Савић доказао већ да уме солидно да плива у тим комерцијалним биоскопским улогама, и на папиру ова улога је била као створена за њега.
Да не буде да је све лоше, најбољи део филма је улога Басте, Војина Ћетковића, бившег плаћеника, како кажу у филма од Ирака до Кисељака, који “каратекидује” Малог, односно Виктора Савића, тј атипичним методама га тренира и самим тим му јача психу и фокус. Реално, нешто што увек имамо у оваквим филмовима, али никад не досади, а Ћетковићу увек прија кад му неко додели улогу коју до сад није играо. Као награду, он се у њој потпуно изгуби и засени остатак својих колега. Тако је било и овде.
Сплаварска атмосфера ноћног живота, Маја Беровић која глуми на румунском, камеи ликова које знате из Балкан Инфо клипова, рекламе за кладионицу, све делује као “најбољи” пресек данашњице, али без трунке осећаја да постоји било каква критика. Неко ће повезати “Мегдан” због брзине тема и акционих сцена са “Јужним ветром”, као најпопуларнијим представником тог акционо – шабанског српског жанра, али “Мегдан” је километрима далеко од “Ветра”. Кад бисмо Баћи, Марашу и осталима одузели дрипачки шарм, а ауторима ту жељу да комуницирају са данашњим временом и клинцима на улици, онда бисмо добили овај филм породичне манифактуре Балашевић.
Кад смо већ код Балашевића, не смемо заборавити и јако лошу епизоду Јоване Балашевић која глуми муслиманку која организује туче и зеленаши, која готово извесно крши неке законе политичке коректности својим бошњачким нагласком и изгледом, али сва срећа то овде никог не занима па ће све само проћи испод радара.
Нисам сигуран да ће овакав филм икога занимати, сем оних дубоко везаних за гледање табања у октагону и рингу, али опет, то сам само ја и вероватно грешим и имам превелика очекивања од домаћег биоскопског филма. Вероватно ће овај филм наћи своју публику у овдашњим клинцима који за боље и не знају. Као што ни њихови родитељи нису знали за боље.
Извор: City Magazine
