Да сте се којим случајем затекли у околини Плава у љето 1944. године, да сте сплетом околности можда били из српске породице, па још из православне, тешко да би вас могла заобићи несрећна судбина више стотина житеља села Велика којима су животи одузимани на најсвирепије замисливе начине. Око седам стотина становника Велике, доминантно нејачи и жена, стало је у трагични ред и подијелило судбину са својим сународницима из Горжада, Заграђа, Тмушића, Љешника и осталих спаљених српских села, а све их је, у крвавом пиру историје, судбински везала ханџар-неман отјелотворена у лику злогласног петњичког газије, Османа Растодера.
А опет, да сте се којим случајем затекли у околини Петњице, 2022. године, тешко да би вас могли заобићи промотивни плакати са истим овим злокобним ликом, и насловом: Осман еф. Растодер, ослобађање од заборава.
Наиме, у просторијама бошњачког КЦ „Санџак”, без претјеране помпе и буке у јавности, приказан је ревизионистички урадак сарајевског режисера Авда Хусеиновића о санџачком убици, једном од најутицајнијих вођа муслиманске милиције, сарадника СС и Ханџар дивизија, свирепог монструима и крвника локалног православног живља.
Препуна сала испратила је документарац о „заштитнику муслимана” и „муслиманском јунаку” чији су људи од повјерења, Билал и Делал Дрешевић, извршили похару Манастира Сопоћани, а сопоћанску игуманију након страшног мучења набили на колац (a oво је само један од више стотина монструозних злочина који су остали иза СС брдске дивизије „Скендербег” и муслиманске милиције, људи Османа Растодера ако се, уопште, након свега што су починили, и могу назвати људима).
Страшни низ ликвидација православаца из Полимља, долине коју је Растодер по стратегији својих ментора имао да припоји квислиншкој тзв. Великој Албанији, донио му је пресуду ратног злочинца од стране Земаљске комисије за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача, а убрзо је и сам убијен под неразјашњеним околностима.
За разлику од преекспонираних и предимензионираних мрачних епизода из српске прошлости које су већ деценијама непресушни резервоар за блаћење и проказивање цијелог српског народа, народа који је рефлекторима бившег режима деценијама био презентован као балканска бабарога и рушилачки фактор, а та се беспоштедна и сурова доктрина примила и у сусједним земљама, на спорне тачке историје осталих конфесија и народности се и даље, из неког разлога, мудро ћути.
А како су поново, поред толико кампањашке граје о важности суживота, инклузије и толеранције, изостали бука и бијес дежурних забринутих „тастер” и „твитер” интелектуалаца, НВО адреса, зебљиве јавности и брижних иностраних представништава, случајеви попут овог актуелног, петњичког, отварају простор за сумњу: да ли су, они можда, након свега, и добродошли?
Уз наду да ће оваквих епизода у будућности бити све мање и да ћемо, можда, у некој будућој Црној Гори сви бити једнаки, НВО „Ми знамо ко смо” протестује на првом мјесту против актуелне Владе Црне Горе и одговорних институција. Пијетет према жртвама и према породицама убијених је наша заједничка дужност.
Извор: Ми знамо ко смо
