Један од најбољих скандинавских и европских књижевника, свакако јесте Кнут Хамсун. Дјело са којим се прославио је роман “Глад“. Овај роман одликује дуалитет. Настао при крају деветнаестог вијека, у себи као да носи борбу европског човјека између хришћанске традиције и нихилизма, старости и младости, поноса и понижења, угледа и ништавности. Његова радња се одиграва у Кристианији(данашњи Осло). Говори о животу младог човјека, који се у роману често представља и као стари, његовој сталној потрази за храном, која има виши смисао. Храна представља независност, углед, понос. Главни јунак често халапљиво и похлепно једе. Временом како све више изгладњује и бива презрен због свог испијеног изгледа, који сапутници доводе у вези са бескућнишништвом, храна му постаје мрска. Користи је само да би преживио. У глади као да открива дубље путеве. Глад има психоактивно дејство. У њој добија инспирацију за писањем, али је услед прекомерне употребе и губи.
Током голих егзистенцијалних криза и препуштености гладника смрти, открива се и карактер грађана Кристијаније. У једном дијелу то је јако лоше, готово сви људи су сурови и немилостиви, као да најављују својим понашањем последња времена. Или као да је земља постала предворје пакла. Човјек долази до последњих издисаја снаге, одлази са краја на крај града у нади на једног, другог, трећег, али увијек се нешто изјалови. Иако гладан и никакав неће да моли за милост ни да се служи непоштеним методама да дође до хране. Једноставно има свој специфични морал, као комбинација остатака хришћанске етике, својих личних принципа и поноса. Ако дође до прекршаја тох кодекса, онда се самокажњава на јуродиви начин, који изазива чуђење јавности, па и конретно човјека коме није вратио новац, који му је овај грешком дао, али и жене којој је тај исти новац стрпао у руке, а све то услед своје велике драме са глађу. После опет долази до ње и узима јој на рачун тога храну са штанда, коју продаје.
У једном тренутку долази у контакт са девојком, која такође испољава одређено необично понашање, и том са свом својом необичношћу долази као врста утјехе, које је послало неко више биће. Од тад његов живот креће лакшим стазом. Али опет стално је присутна глад, али ипак не долази до свог врхунца као раније. Главни јунак је на крају крајева ипак слободан човјек. Одлучује да напушти Кристианију, за чији приступ моли и добија га, одлази у далеки свијет и оставља град са његовим свијетлима. Ова књига је аутобиографски роман самог Хамсуна. У њој се открива ексцентричност његовог карактера, што ће се на крају живота одразити и на његове политичке ставове. Хамсун подржава национал-социјализам, због чега након Другог свјетског рата бива затваран и прогоњен. Овај период свог живота је описао у књизи “Кроз зарасле стазе“. Иако је Кнут Хамсун најбољи норвешки писац, данас због његове животне епизоде са нацизмом нема ни једне улице или спомена на њега. Ипак, може се сагледати да тај његов став према нацистима није био баш свјестан, и да се руководио својим архетиповима, према којем су му Њемци остали у лијепом сјећању и доживљају, за разлику од Британаца и Американаца, који то нијесу и гдје је радио тешке физичке послове. Са улицом и споменом или без њих, Хамсун остаје један од најчитанијих и најцијењених књижевника до данас. . .
Милош Лалатовић
