Пише: Гидеон Леви
У тренутку док су двојица убица на плажи Бондаи масакрирали недужне људе, на плажи у Хан Јунису жена је покушавала да метлом потера воду која је носила поцепани шатор, њен једини дом. Стајала је и плакала, показујући како њена деца дрхте од хладноће у ритама натопљеним водом, али нико је није слушао. Свет је већ прешао на масакр у Сиднеју. Наредних дана сви су говорили како су ужаснути због стравичног убиства петнаесторо Јевреја. Масакр у Бондију је с правом уздрмао свет.
Међутим, уз згроженост, јавила се и дволичност, цинична злоупотреба и двоструки стандарди. Први је, наравно, премијер Бењамин Нетањаху похрлио да за масакр оптужи премијера Аустралије Ентонија Албанезија. Нетањаху зна понешто о личној одговорности и стога је пожурио да оптужи колегу што се усудио да призна палестинску државу, као да постоји веза између празног признања имагинарне државе и масакра.
Држава Израел никад не пропушта прилику да извуче политички и пропагандни поен из сваког терористичког напада. Одмах су се јавиле и алузије на упозорења Мосада које је Аустралија наводно игнорисала. Аустралијанци не умеју и не желе да се боре против тероризма. Погледајте нас, код нас уопште нема терористичких напада.
На сахрану у Сиднеју стигао је израелски министар. Превалио је ту огромну раздаљину брже него што је било који министар стигао од Јерусалима до кибуца Нир Оз. У Аустралији је представљао владу која није присуствовала сахранама својих грађана погинулих у рату у Појасу Газе. Како то да аустралијска влада није послала своје представнике на сахране Јевреја, јадиковали су у Израелу. Дрскост је прешла сваку границу.
Комичан обрт одиграо се у лику аустралијско-сиријског хероја који је спасао Јевреје. Нетањаху је покушавао нешто да смисли о „јеврејској храбрости“ када је стигла неугодна информација о идентитету Ахмеда Ал Ахмеда. За тренутак су ућуткане тврдње да су сви муслимани и Арапи криви за убиства у Сиднеју. Зар је могуће да постоји хуман и храбар Арапин? Срушила се још једна кула од карата, али само на тренутак. Приче о антисемитизму су поново преовладале, чак и када је постало јасно да су убице припадници ИСИЛ-а, који се бори не само против Јевреја него и читавог Запада.
То је пореметило и стално оптуживање Ирана: тужна је чињеница да су Иран и ИСИЛ непријатељи. Каква штета што терористи нису били Палестинци. То би увећало пропагандну корист од напада.
Али и терористички напади ове врсте могу да послуже: они смештају Јевреје и Израелце у исти кош катастрофа. Како је добро када смо заједно жртве, када је цео свет против нас. Замишљено поистовећивање судбина аустралијског рабина и израелског војника у Појасу Газе користи се као оружје против оштрих критичара Израела: видите колико смо немоћни, док је цео свет против нас.
Изнад опште граје надвила се сенка дуплих стандарда: масакр 15 људи на сиднејској плажи потискује из медија масакре ужасних размера у Појасу Газе. На плажи Бондаи убиства су починила двојица; у Појасу Газе читава држава и војска стоје иза покоља. У нападу на школу у Беит Ханону 25. маја погинуло је најмање 36 особа, од којих је 18 деце. Колико је таквих масакара било током „прекида ватре“, када је у Гази погинуло на стотине невиних грађана.
Масакр на плажи Бондаи не би требало да потисне покоље у Појасу Газе. Шокиран нападом у Сиднеју, свет забрињавајућом брзином заборавља на Палестинце у шаторима под јаким ударима ветра.
Извор: Пешчаник
