Од напада Хамаса 7. октобра 2023. Израел је у ванредном стању. Земљом управља ратни кабинет, војни цензори редигују репортаже и протерују поједине стране медије, док разорни рат у Гази и даље бесни.
Често се у Израелу каже да је Хамас једини кривац за све што се дешава после 7. октобра. Али сукоб на Блиском истоку није почео прошле године. Он има дугу и крваву историју током које је Палестина деценијама под окупацијом Израела, а арапско становништво између Левантског мора и реке Јордан обесправљено.
Мало ко познаје те прилике боље од израелског новинара Гидона Левија, који деценијама извештава о израелској политици расељавања и искључивања Палестинаца. У разговору за Јакобин, Леви говори о историји сукоба, могућој анексији Западне обале и својим надама за регион.
У данима уочи нашег разговора, током израелског напада на Газу са циљем да се убије војни вођа Хамаса Мохамед Деиф, наводно је убијено више десетина Палестинаца. Снимци напада показују велике кратере и огромне облаке дима на местима која је Израел претходно означио као „сигурне зоне“. У операцији ослобађања четворо талаца у Нусеирату пре неколико недеља, убијено је преко две стотине становника Газе – већином цивила. Да ли се у израелској јавности разговара о тако високој цени овог рата?
Не, нимало. Могу да вам гарантујем, да није било две стотине убијених у Нусеирату, већ две хиљаде, већина Израелаца би то ипак оправдала. За њих Израел има право да ради шта год хоће после 7. октобра. И свет нема шта ту да нам поставља границе. То је начин размишљања. Очигледно, постоје они који виде ствари другачије, али су мањина и прилично уплашени да подигну свој глас. Већина Израелаца би тренутно оправдала било какву агресију против Палестинаца, у било којим размерама.
Многи од декларисаних циљева рата – ослобађање талаца, елиминација Хамаса итд. – тешко да су испуњени након девет месеци. Постоји ли у израелској јавности осећај сумње у вези са покољем који гледамо у Гази?
Ту је Израел подељен. Не можете тврдити да су циљеви постигнути када Хамас и даље испаљује ракете, а већина талаца није ослобођена. На међународном плану, Израел се претвара у државу парију. Али десница ће тврдити да је све то зато што се нисмо довољно снажно борили, јер нисмо довољно убијали. Они верују да израелска војска није довољно одлучна. С друге стране, постоје многи који, са девет месеци закашњења, почињу да схватају да овај рат не може постићи своје циљеве јер су они по дефиницији неоствариви. То су ствари које људи попут мене говоре од првог дана. Али још увек нико не извлачи никакав конкретан закључак из тога, а то би требало да буде заустављање рата одмах – не сутра, сад. Ако после девет месеци није постигао ништа, неће постићи ништа ни за следећих девет месеци, осим још више убијања и још више уништавања. Зашто га настављати?
Претходни пут смо разговарали отприлике у време последњих израелских избора, који су на власт довели ову садашњу владу вођену екстремистима. Сећам се да сте имали врло ограничена очекивања од моћи опозиције. Данас рат у Гази траје већ девет месеци. Десетине хиљада палестинских цивила је убијено. Да ли данас видите неку значајну опозицију унутар Израела?
Постоји посвећена опозиција. Они протестују сваке недеље, ту и тамо чак блокирају саобраћај. Али фокусирани су само на две ствари. Једна је да се отарасе Нетањахуа. Друга је повратак талаца. Не постоји права опозиција рату, нема опозиције израелским злочинима, нема опозиције масовном убијању у Гази. Уопште. Дакле, чак и ако би Нетањаху био смењен, ниједан од других кандидата не би променио ништа у вези основних питања, наиме рат, окупација, апартхејд. Нико од њих није спреман за праву промену. Када је реч о суштинским питањима, Израел ће остати исти.
Пре 7. октобра било је много протеста против такозване правосудне реформе. Мали, доследан блок унутар тих протеста, антиокупациони блок, заправо се бавио питањима која сте управо поменули. Покушавали су да повежу израелско расно угњетавање Палестинаца са правосудним реструктурирањем. Да ли је то била само маргинална појава?
Апсолутно. Прво, већина демонстраната их није хтела. Нису дозвољавали палестинске заставе. Нису желели да имају ишта с тим питањем јер су се плашили да ће то иритирати већину Израелаца. А тај блок сада се још више осипа. Људи који се заиста противе рату и окупацији чине много мањи табор после 7. октобра.
Годинама сте се враћали темама које се у Израелу често избегавају. Занимљиво је, међутим, да сте често бранили премијера Бењамина Нетањахуа и прозивали његове либералне критичаре. Зашто?
Уједињени фронт против Нетањахуа бавио се само питањем како га се отарасити, док су сва остала питања била заташкана. Као да ће, кад се једном отарасимо Нетањахуа, Израел постати некакав рај. Као да је све његова кривица. Али окупација и насеља… Израелска Лабуристичка партија је започела све то, не Нетањаху. Шимон Перес, који је добио Нобелову награду за мир, одговоран је за више насеља него Нетањаху. Противити се Нетањахуу је врло комфорно. За то није потребна храброст. Али ако немате никакву личну, програмску или идеолошку алтернативу, тај аргумент је испразан. Друго, такође сам мислио да је Нетањаху као политичар био на много вишем нивоу од свих других кандидата.
Да ли је тај ваш став данас другачији?
Данас не бих рекао ниједну лепу реч о њему. Нетањаху мора да оде. Ту не може бити никакве сумње.
Ових дана се много говори о анексији Западне обале. Ви сте деценијама извештавали са Западне обале. Стручњаци упозоравају да откад је израелски министар финансија Безалел Смотрич преузео цивилну администрацију, то више није само де факто већ де јуре анексија. Данас се палестинска земља убрзано конфискује. Израел одобрава све више и више кућа за изградњу у насељима. Колико је важна та промена?
Јесте веома важна за жртве, али историјски не баш. Одавно смо прошли тачку без повратка. Прошли смо тачку кад је уопште било простора за палестинску државу, сад има 700.000 насељеника који неће бити евакуисани, јер нико неће имати политичку моћ да то уради. Западна обала је практично анектирана пре много, много година. Зато ме не шокира толико могућност де јуре анексије. Много пута сам чак помишљао да би то била добра ствар. Јер кад Израел анектира Западну обалу де јуре, тиме ће себе прогласити државом апартхејда. Тада то више нико неће моћи да порекне. Докле год се то не деси, Израел може да тврди да је окупација привремена. Тај дискурс више нико не може да узима за озбиљно. Али, знате, они који желе у то да верују, верују.
Ако вас добро разумем, кажете да одсуство анексије де јуре пружа неку врсту дипломатског покрића?
Тако је. Јер тада још увек постоји решење са две државе и све те друге фразе које су данас, по мом мишљењу, потпуно ирелевантне. Све је то стигло прекасно. Али кад би Израел прогласио једну државу, маскарада би била готова. Нико више на свету не би могао да тврди да је Израел демократија. Не постоји демократија у којој половина становништва живи под тиранијом. Де јуре анексија би то учинила неспорним и званичним.
Када кажете да је решење са две државе мртво – шта би била алтернатива?
Тренутно смо у прилично безнадежној ситуацији. Али ако се мало одмакнемо, јасно је да већ више од педесет година де факто живимо у једној држави. Између реке и мора постоји само једна држава. Ја не знам да ту има још нека. Једино битно питање јесте какав је њен режим. Не можете бити и демократска и јеврејска држава. Израел се јасно определио за један аспект на уштрб другог и само се декларативно изјашњава у прилог демократије, док је врло добро свестан да неко ко живи у Џенину или Рамали нема права. Дакле, једноставно је: Израел није демократија.
Данас ми имамо визију: једна демократска држава са једнаким правима, грађанским и националним, за свакога између реке и мора.
Шта би се морало десити да та визија постане стварност?
Мора почети међународним притиском да се оконча апартхејд. Свет није пристао на апартхејд у Јужној Африци, па мора делати на исти начин против још једне државе апартхејда – Израела. Та структура мора бити срушена. Противна је међународном праву и основним вредностима. Али промена мора доћи и изнутра, од оба народа, Палестинаца и Израелаца. Они морају схватити, постепено, да је једнакост једини начин за заједнички живот. Тренутно се то чини тешко могућим. Али избор је или живети у држави апартхејда заувек или живети у демократији. Нема треће опције.
Међународне компаније попут издавача Аксел Спрингер и платформе Букинг активно профитирају од изнајмљивања и продаје кућа на окупираној Западној обали. Да ли пратите расправе о међународном саучесништву у израелској окупацији палестинских територија?
Ових дана се међународни дискурс мења. Имам осећај да је од 7. октобра и почетка рата у Гази, младим генерацијама широм света мука од израелских поступака. То се највише види у Сједињеним Државама, укључујући и многе јеврејске заједнице, а све више и у Европи. Свету је доста. Оно што виде у Гази неприхватљиво је по практично свим стандардима. И пропагандни трикови Израела, као што је етикетирање критике Израела као антисемитизам, морају се коначно раскринкати. Знам да је Немачка последња земља која би то урадила. Али и у Немачкој је то заиста питање слободе говора.
Можете ли да појасните шта тачно мислите?
За Немачку, Израел је изнад међународног права, изнад морала. Не могу да прихватим такву глупост – намерно користим ту реч. Глупо је јер ће само постићи супротно. Повећаће антисемитизам. Људи ће рећи, погледајте како Јевреји опет контролишу свет. Не смемо чак ни у својој земљи да критикујемо Израел…
… што је, наравно, антисемитски троп.
Прво, немачка историјска одговорност не значи да треба прихватити све што Израел ради. Ко каже да је то одговорност? Ко каже да је то уопште пријатељство? Ко каже да подршка фашистичком Израелу има било какве везе са
Wiedergutmachung [реституција]? Не! То није то. Друго, Немачка такође носи неку индиректну одговорност за палестински народ. Без Холокауста, никада не би било Накбе.
Последњих месеци, Немачка сузбија критичке гласове о израелском рату против Газе и немачкој улози у том рату. Да ли Израелци прате шта се дешава у Немачкој?
Преовлађујући став у Израелу јесте да је читав свет антисемитски. Све чешће то чујете: свет је увек против нас, без обзира шта радимо. То очигледно нема везе са стварношћу. Али тако се доживљава. The New York Times је антисемитски, ЦНН је антисемитски, Британија је антисемитска, Немачка је антисемитска. Притом, све је више знакова пораста стварног антисемитизма у Европи, великим делом због израелске политике.
Посетио сам Израел и Палестину два пута од октобра. У Израелу сам практично свуда виђао поруке попут Анацхну Неназеацх – заједно ћемо победити – које сугеришу јединствен фронт подршке рату. Какво је ваше мишљење о томе?
То је јединство под једним условом: да буде у складу са десничарским савезом. То значи јединство за наставак рата, за наставак масовног убијања у Гази. Ако се усудите да критикујете, разбићете јединство. То је крајње фашистички захтев. У суштини, значи да морате слушати Нетањахуов табор и понашати се у складу с тим. То је неприхватљиво. Израел је и даље подељен као и пре рата. Много је мржње и између Израелаца. То лако може прерасти у насиље.
Да ли сте ви постали мета мржње последњих месеци?
Ево, само данас неко је поставио велики транспарент против мене. Виси на Ајалону, највећем аутопуту у Тел Авиву. Чуо сам да је то плаћено 32.000 шекела, близу 10.000 евра.
Како се носите с таквим стварима?
Стварно ме засмејава. Али јесте неки увид у начин размишљања.
Медији играју важну улогу у овом рату. У Израелу то изгледа посебно тешко, јер постоји војна цензура о одређеним питањима.
Цензура је врло ограничена. Не бих томе придавао превише значаја. Главни облик цензуре који данас постоји у Израелу јесте аутоцензура.
Како то објашњавате?
Гледајте, већ девет месеци нам се не показују призори из Газе. Нико то није наредио медијима, али они врло добро знају да Израелци не желе да виде те слике. Па су им изашли у сусрет. Не рачунајући Харетз и неколико мањих онлајн медија, нико нема храбрости да схвати да новинарство не значи приказивати само оно што људи очекују да виде, већ испунити неку врсту друштвене и политичке мисије. Израелски медији су потпуно подбацили. Оно што данас можете да видите личи на руско извештавање о рату у Украјини.
Да ли бисте рекли да израелски медији доприносе некажњивости?
Апсолутно. Медији су већ дуго значајан актер, током свих ових година порицања или напросто игнорисања окупације. Али у овом рату досегнут је врхунац који досад нисам видео. Ако сад укључите телевизор, не бисте веровали шта гледате.
Да ли је такве прилике погоршала ова влада?
Тешко да би медији под либералнијом владом реаговали другачије. С друге стране, актуелна влада разматра да предузме неке стварне антидемократске мере према медијима, на какве се ниједна либерална влада не би усудила. Да се власт пита, ја не бих имао глас. И ако се овако настави још неколико година, то ће се и десити.
Ових дана на Западној обали гледамо нове нивое насиља и насељеника и војске. Какве утиске имате од људи са којима разговарате на терену?
У последњих тридесет пет година, путовао сам на Западну обалу готово сваке недеље. Већина људи код којих долазим ме не познаје. Не састајем се са политичарима или интелектуалцима. Сусрећем се са жртвама злочина, људима који су изгубили децу, који су изгубили своју земљу или рођаке, са људима које је Израел држао у притвору без суђења. До дана данашњег, увек су врло спремни да разговарају са мном. За све ове године, памтим само један случај да неко није тражио да боравим у њиховом дому. Још увек ме шокира колико су Палестинци спремни да се сретну са једним израелским новинаром, да разговарају са мном. Али атмосфера на улицама тамо сада је прилично опасна. И војска и насељеници чине страшне ствари. Не знам колико ћу још бити у могућности да одлазим тамо.
Постоји ли нешто што вам данас улива оптимизам?
Сад је врло тешко. Повремено ми наду даје то што ће људи који сада протестују на Харварду, Јејлу и Колумбији, бити следећа генерација америчких политичара. Нада мора доћи споља. Када они постану министри спољних послова и одбране, надам се да ће сачувати нешто од онога што су мислили и живели током својих студентских дана, да ће бар имати неки уравнотежен поглед на оно што се овде дешава.
Извор: Пешчаник
