Piše: Gideon Levi
Pokojni senator Lindzi Grejem u Izraelu je opisan kao „naš najveći prijatelj“. Ovaj pokojnik je heroj u Izraelu koji je ostao gotovo bez prijatelja. Na svetskom prvenstvu u fudbalu mnogi Izraelci navijaju za stranu koja manje mrzi Izrael. Svi koji nas vole su naši prijatelji. Ovaj pristup je pogrešan i neiskren. Prijatelji Izraela nisu uvek dobri momci, niti su njegovi kritičari uvek loši. Često važi upravo suprotno.
Uzmimo za primer senatora Grejema. Od samog početka svoje karijere zalagao se za bezuslovnu i neograničenu podršku Izraelu. Teško je reći gde je počela ta slepa podrška, da li tokom studija prava na Univerzitetu Južne Karoline sedamdesetih godina, tokom službe u Ratnom vazduhoplovstvu SAD-a osamdesetih ili u prvim godinama rada u Kongresu devedesetih. Kao čvrsti zagovornik upotrebe vojne sile, Izrael se u potpunosti slagao sa njegovim pogledom na svet. Ali tada je to ipak bio drugačiji, bolji Izrael.
Izrael se od tada promenio, ali Grejemovo prijateljstvo nije. Ostao nam je slepo odan. U maju 2024. dovoljno jasno je predložio da se na Pojas Gaze baci nuklearna bomba, a u svakom slučaju je podržavao potpuno uništavanje Gaze i do kraja je bezuslovno podržavao izraelsko ludilo. Bio je otvoreni zagovornik naših ratnih zločina. Kada tako visoko rangirani senator poziva drugu državu na zločine protiv čovečnosti to nije prijateljstvo već saučesništvo. Njegova oduševljena podrška Izraelu osamdesetih i devedesetih godina može biti donekle razumljiva, ali njegovo kasnije divljenje svakako je neprihvatljivo. Pa ipak, novinar Barak Ravid se posle njegove smrti sa suzama u očima prisećao kako je često razgovarao sa Grejemom tokom poslednje dve godine – teško da postoji novinar sa kojim je Grejem razgovarao skoro svakog dana – i da senator nije voleo samo Izrael već i „izraelstvo“.
Kakvo je to „izraelstvo“ koje je senator toliko voleo? Ravid kaže da je voleo smisao za humor i neformalnost Izraelaca i da se tokom svojih brojnih poseta zemlji osećao veoma prijatno. To je laskavo i ugodno. Ali šta je sa „izraelstvom“ koje gotovo bez izuzetka podržava genocid u Gazi? Koje svim srcem veruje u jevrejsku nadmoć između reke i mora? Koje uopšte ne zanima šta se svakodnevno čini u njegovo ime, na samo pola sata vožnje od izraelskih gradova i sela?
Grejem i njemu slični zanemaruju to „izraelstvo“, koje je poslednjih godina definisalo Izrael mnogo više nego bilo kakav smisao za humor ili neformalno ponašanje. Ili mu se možda i to dopadalo? Možda je upravo to surovo „izraelstvo“ činilo da se u Izraelu oseća tako prijatno? Džin-tonik sa starim drugarima iz vojske i vlade po povratku sa polja smrti.
Politički i vrednosni izbori preostalih prijatelja Izraela neka ostanu njima. Nama ostaju naši izvrnuti izbori koji su dovoljno nepodnošljivi. Poslednjih godina, gotovo svako koga smo smatrali prijateljem bio je rasista, fundamentalista, populista i protivnik demokratije, ili neko ko mrzi muslimane. Ponekad su to bili čak i antisemiti. Od Orbana, preko Bolsonara, do Vildersa i Le Pen – recite mi kakvi su to naši prijatelji.
Umesto da pevamo hvalospeve tim odbojnim ljudima, trebalo je da makar težimo tome da steknemo drugačije prijatelje. Da sanjamo o tome da, na primer, Zoran Mamdani postane prijatelj Izraela. On je čovek od principa i morala i mogao bi da bude prijatelj jednog drugačijeg Izraela. On predstavlja budućnost, a Grejem prošlost. Mogli bismo da se nadamo da će Rodžer Voters ponovo zavoleti Izrael, kao i Berni Sanders i Džeremi Korbin. Niko od njih nije rođen kao antisemita ili mrzitelj Izraela. Svi bi oni stali uz jedan drugačiji Izrael, kada bi se takav pojavio.
Senator Grejem nije bio prijatelj Izraela. On je bio prijatelj ratnog zločinca.
Izvor: Haaretz
Prevod: Luna Đorđević/Peščanik
